Internacionalni simpozijum skulpture u terakoti Terra u Kikindi postoji od 1982. godine. Idejjni tvorac a ujedno i najzaslužnija osoba za ono što je Terra u međuvremenu postala je vajar Slobodan Kojić. U ateljeu ovog nadaleko poznatog i prestižnog vajarskog simpozijuma radili su mnogi umetnici domaće i strane umetničke scene. U monografiji povodom dvadeset pet godina postojanja Terre, koja će se pojaviti do kraja 2006. godine, biće reprodukovan po jedan rad od svakog umetnika. Međutim, povod za razgovor nije monografija koja će sa više aspekata osvetliti delatnost Terre, već Muzej Terra koji od jeseni počinje sa izgradnjom. Pre nego što dođemo do te teme, razgovor započinjemo pričom o  čuvenom  Pogonu dva  tj. Terrinom ateljeu u kome je nastalo oko hiljadu  skulptura.  

Pogon dva je jedan od pogona firme «Toza Marković» a ona  je nastala tako što je po završetku Drugog svetskog rata sve nacionalizovano  i objedinjeno u jednu firmu koja je nazvana  «Toza Marković» . Pre rata su bile četiri različite crepane – ciglane različitih vlasnika i tako su nastali ti pogoni. Pre rata vlasnici Pogona dva su bili Jovančić i Ristić. Taj prostor je napušten 1976. i sijalica nije ponesena iz njega jer je ideja bila da se to sačuva kao muzej ciglarstva.  Međutim, do 1982. kad mi ulazimo u taj prostor, on je bio opljačkan i mi ga spašavamo jer je u međuvremenu taj prostor sravnjen sa zemljom. U Kikindi je postojao pre nego što smo mi počeli sa Terrom tzv. Pogon tri koji je bio duplo veći od ovog pogona i taj je sravnjen sa zemljom. A ideja je bila humana: radnicima je dato da to sruše i da siromašni radnici grade kuće, oni ruše i besplatno korite ciglu, crep itd. za izgradnju svojih kuća, jer to kao materijal ne vredi ništa u poređenju sa tim koliko vrede ti objekti. Mi smo sačuvali objekte na Pogonu dva, i ti prostori su prosto neponovljivi i nizakakve pare se to ne može napraviti. Ta patina, zračenje tog prostora, svi prostori su bili namenjeni nekoj proizvodnji od gline... Prosto je sve savršeno uklopljeno kada je Internacionalni simpozijum skulptura u Terakoti Terra, počeo sa radom. Ne znam koje pare i svetske arhitekte da imamo, ne bi došli do ovakvog prostora. Ogromna je šteta rušiti takve stare građevinske ansamble.

Velik broj umetnika je do sada radio u Terri i svi se slažu da je ona najpoziitivnije iskustvo kada je reč o brizi nastalih radova, barem kada je reč o smotrama ovakve vrste kod nas. Da li ste vi zadovoljni?

Nama nije imperativ da ljudi iz što većeg broja zemalja dolaze već da to budu dobri umetnici, tako da umetnici iz nekih zemalja jesu relevanti po svetsku skulpturu a neki ne znače ništa. Kada je pitanju čuvanje skulptura nisam zadovoljan kako stoji stvar na tom planu. Notorna činjenica je da je do početka raspada Jugoslavije i od  početka raspada su potpuno dva sveta različita, jer ovo sad kao da je drugi narod u pitanju. Uđe neki đavo u narod. To ustvari nije ni čudo, jer šta znači slomiti ili išarati skulpturu kad su ljudi gledali direktne prenose osvajanje gradova!
Par godina pred rat počeli smo da postavljamo skulpture po kikindskim zelenim prostorima i Kikinda je prvi gradu u ex Jugoslaviji koji je isterao saobraćaj iz centra. Sve su to bile parkovske površine i prvih pet  koje smo postavili su bile u redu dok se nije zaratilo. Onda je odjedanput došlo do toga da se jedna prevrne, druga je bila polomljena  i to je bila tema par meseciu u  lokalnoj štampi i na tome se završilo. Od tada mi skulpture više nismo iznosili napolje.

Gde se sve nalaze skulpture?

Jedan broj skulptura je postavljen po parkovima aktivnih fabrika «Toza Marković». Veliki broj je u dvorištu Terre i jako mali broj skulptura je montiran, pet skulptura je naša država poklonila Veneciji. Jedna je poklonjena («Vepar» Nikole Vukosavljevića) prilikom održavanja Drugog samita nesvrstanih kada je Beograd «zavapio» i ona se nalazi u Tašmajdanskom parku. Depo Narodnog muzeja u Kikindi je krcat skulpturama. Većina nije nikada montirana, jer neki veliki komadi nisu za otvoreni prostor. Druge bi bile za otvoreni prostor ali nisam siguran da im mraz neće učiniti ništa a glavni razlog zašto smo do sada pravili vizuelni haos je da bi pažnju skrenuli na činjenicu da nam je muzej neophodan.

I konačno došlo je i do toga da će se uskoro početi sa izgradnjom Muzeja Terra, koji će biti prvi muzej skulptura na prostoru bivše Jugoslavije?

Pre više od deset godina je urađen idejni i izvođački projekat Muzeja Terra,  jer nam je tada izgledalo da ćemo to moći da realizujemo. Izgledalo je da će «Toza», uz Ministarstvo i značajne moćne državne firme pomoći ali ...I onda je «Toza Marković»  prestala da priča o muzeju a i mi smo, jer po zakonu ne može da se gradi na tuđem zemljištu. I onda se prošle godine događa ključni momenat.
«Toza Marković» je potpisala ugovor sa Skupštinom opštine i tim ugovorom taj prostor predat na korišćenje Opštini u narednih 99 godina, jer faktički Opština je osnovala Terru. Od tog momenta mi smo tek ozbiljno mogli da krenemo u realizaciju Muzeja Terra.

Kakav je koncept Muzeja?

U toku jeseni se kreće sa gradnjom koja će se raditi u nekoliko faza. Optimistička varijanta je da će izgradnja muzeja trajati dve godine. Zajedno sa nus prostorijama, velikim radionicama, kancelarijama i td. Muzej će imati 2200 kvadrata. Muzej će se nalaziti na Pogonu dva. Delimično se radi i o rekonstrukciji objekta, uz jedan dodatak koji smo nazvali multimedijalnim prostorom, koji je modernog arhitektonskog izgleda. Bilo nam je jasno da je postojeći objekat limitiran po svojim mogućnostima a i da je nezanimljiv prostor. Jer, između ostalog, gde će biti otvaranja izložbi?
U centralnom delu će biti Muzej kvartara gde će biti smešten preko 500 000 godina star skelet mamuta koji je pre deset godina pronađen u glinokopu «Toza Marković». Vođeno je računa o tome da se sve to i turistički osmisli. Ideja je i da naš postojeći atelje adaptiramo tako da može da se koristi tokom cele godine. Terrin atelje je inače, već godinama nastavna baza tako da studenti sa Cetinja dva puta godišnje dolaze još od 1993. To je postala tradicija i za novosadske studente,  dekan Akademije likovnih umetnosti iz Temišvara je sa oduševljenjem prihvatio da njihovi studenti dolaze ovde. Isto važi i za Segedin tako da je Terra već postala nastavna baza za studente iz mnogih zemalja. Veoma brzo ćemo startovati sa postdiplomskim studijama, jer ovde je akumulirano respektabilno znanje na temu pravljenja velikih terkota. Sedište ove ideje je vezano za Univerzitet umetnosti u Novom Sadu. Čim uradimo muzej trudićemo se da što manje budemo finansisjki zavisni a to ćemo postići, između ostalog, i tako što ćemo krenućemo sa kursevima. Zašto mi, kada smo već maltene brend, ne bismo poradili da budemo svetski brend. Tvrdim da ćemo imati ogromnu klijentelu a drugu polovinu boravka ćemo povezati sa turističkim organizacijama tako da ćemo biti duplo primamljivi.
Međutim, ja već pričam da će taj prostor biti Salon Muzeja Terra, jer se u Kikindi u sklopu kasarne nalazi prelepi objekat - manjež koji je bio drugi po veličini u bivšoj Austro-Ugarskoj. Moja ideja za konačno rešenje je da tamo bude muzej i Simpozijum bi tamo preselio jer je to bolji prostor, a ovo da pretvorimo u jednu ozbiljnu galeriju, gde bi mogle ozbiljne ratrospektivne i naših i stranih umetnika da se prave.

razgovor vodila: Olivera Vukotić, avgust 2006.