Velizar Krstić (1947) slikar i grafičar, redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, već punih trideset godina prisutan je na jugoslovenskoj likovnoj sceni. Na put likovne umetnosti krenuo je 1965. godine kada je, po završetku srednje škole u Nišu, u bugarskom gradu Varna u izlogu jedne knjižare ugledao reprodukciju Van Goga. Kako sam kaže: «Za mene je to i dan-danas najveće uzbuđenje koje sam osetio gledajući jedno umetničko delo». Ono što Velizara Krstića odlikuje jeste i to što njegovi radovi nisu, kao ni Van Gogovi, našminkani i uglancani. Iako dosledan sebi, Velizar Krstić svakom novom izložbom daje neka i drugačija sagledavanja sveta oko nas. To potvrđuje i najnovija izložba slika i objekata pod nazivom «AΓOPA SIMULACRUM» koja se od 26. aprila održava u Galeriji ULUS u Beogradu. Izloženi radovi nastali su u protekle dve godine. I dok na slikama motivi voća plene svojim koloritom, objekti predstavljaju torte, kolače itd.

Oni koji nisu upućeni u vaše stvaralaštvo na osnovu ovih radova mogu da steknu pogrešnu sliku o tome šta ste hteli ovim ciklusom da kažete?

Da. Ljudi su navikli da slikaju nešto sto godina i da pomaka u okviru stvaralaštva jednog slikar uopšte i nema. Slikanje voća mi je bilo samo povod da pokažem neke stvari koje su svuda oko nas i deo su našeg života. Ja sam živeo u kraju gde je bilo dosta voća i mi kao deca uvek smo znali gde je voće najbolje i njega smo brali. Prve dečije radosti se vezuju upravo za voće. Međutim, drugi povod za ove slike je to što voće koje se danas jede je upeglano i krupnije nego što je bilo nekada a zanimljivo je to što na tržnicima  sve mora da ima svoju klasifikaciju, tako da svaka voćka mora da ima svoju veličinu. Tako se dešavalo da pomorandže koje nisu dovoljno krupne i nisu iste veličine naručilac vraća, jer nisu po standardu. Zanimljivo je gledati prodavce na velikim pijacama u Grčkoj koji ređaju jabuke, kivije itd. pa  uzmu krpicu i glancaju jabuke do usijanja,  tako da su one kao klonirane, sve su iste veličine i istog oblika. Znači, one moraju da se klasiraju da bi ušle na tržište jer ono što je sitno, neugledno i možda zdravije niko neće da kupi. To je bio povod zašto sam ja počeo da slikam voće i da im dajem nazive jer svaka slika sa naslikanim voćem ima svoj naziv da ne bi bilo nedoumice šta to predstavlja. I to je garancija da je to to. To je ironija slikara koji to posmatra, slika i gledaocima tvrdi da je to to.

Vaše slike u poslednjem ciklusu su sasvim drugačije pojavnosti, znači li to da ima više kupaca?

U materijalnom pogledu se ništa nije promenilo, samo su ljudi spremniji da prihvate jednu sliku kao nešto što ne uzbuđuje pošto još nisu dotakli onaj drugi deo koji je još strašniji a to je, da sve što je predstavljeno, je simulacija neke prave prirode i to predstavlja lažno prikazivanje jedne velike laži a to je zdravo i korisno voće koje je u suštini strašno zatrovano jer ako se ne opere u deset voda i ne priredi po datim uputstvima, onda ne sme ni da se jede. Mi hvala Bogu, ne poznajamo sve te zaštite i  hemikalije, tako da ne znamo šta se sve koristi i čime se štiti to što se nama nudi na pijaci jer da znamo ne bi ni jeli.

Šta je bio povod za objekte?

Oni su proizišli iz skulpture a da bi bili u sklopu sa slikom, jer sam nekada slikao tortice, voće i sl. sad sah hteo to da napravim i da bude kao imitacija stvarnosti.

Već 5. maja otvarate izložbu grafika u Sofiji. Inače ste jedan od retkih umetnika sa ovih prostora koji je permanentno prisutan u Grčkoj, Bugarskoj a kroz različite bijenalne i trijanalne izložbe i u Tokiju, Krakovu i mnogim drugim gradovima i nama delekim zemljama. Koliko je bitno za jednog umetnika da je prisutan van prostora svoje zemlje?

To je jako bitno za održavanje kondicije ali to daje i mogućnost da se pokaže svoj rad. Ja sam zato nastavio da se bavim grafikom jer možete svuda da pokažete šta radite. U novije vreme se pojavljuju mogućnosti i za izložbe crteža. Za slikarstvo je jako teško organizovati veliku izložbu i odavde je skoro nemoguće organizovati sve što treba da bi se izložba slika negde u inostranstvu prikazala.
(intervju vođen povodom izložbe AΓOPA SIMULAKRUM  24.aprila 2006.)

Proteklih par godina smatra se za Vaš najkvalitetniji period. Možete li da uspostavite odnos te vrste prema svom delu?

Mogu, jer ja to osećam. Po meni je to jedini prirodan tok, jer sam za ovih trideset godina tražio sebe i pokušavao da dođem do umetnosti u onom pravom smislu, da ne podlegnem nekoj potrošačkoj želji ili želji nekih kupaca. Nisam ugađao publici već sam istraživao i pokušavao da nađem sebe, da vidim ko sam, kuda idem i šta radim tako da je ovo jedini prirodan tok stvari. U svakom slučaju napravljen je neki pomak i sada je prava mudrost izdržati još  nekoliko decenija. Često ponavljam da ljudi brzo zatvaraju neki svoj krug i smanjuju svoju znatiželju za istraživanjem i traganjem, tako da u godinama posle pedesete oni prestaju da rade. Na ovim prostorima ljudi se brzo zamaraju zbog nepostojanja uslova i materijalna nadoknada za rad je suviše mala. Umetnička dela slabo odlaze iz ateljea jer ne postoji tržište.