Kakva su vam iskustva bila na akademiji?

U prvo vreme sam mislio više na slikanje a manje na vajanje ali kada sam uzeo glinu više je nisam ostavljao. Akademiju sam upisao kao dvesetčetvorogodišnjak, znači kao zrela osoba i zbog toga sam na fakultetu bio zreliji od drugih. Svoje vreme sam znao bolje da koristim i da se posvetim aktivno radu. Za mene je važila floskula da dobro radim ali i da sam uporan i da mnogo radim. I ja jesam radio puno ali tada je bilo nas desetak koji smo bili takvi i tada se smatralo da za onog ko radi ima nade. Dok sam bio profesor na Fakultetu likovnih umetnosti  govorio sam studentima da treba svom snagom da se radi. Kasnije čovek ima neke repere koje uspostavi i u njihovim okvirima se kreće ali dok se ne dođe do lične poetike treba vremena da se sazri. Moje najsrećnije doba je bilo upavo dok sam studirao. Na fakultetu sam najzad našao svoje životno težište i to me nikada nije napustilo i nikada nisam izgubio hrabrost da se bavim time jer vidim da sada mladi ljudi često postavljaju pitanje: Šta dalje ? Mi o tome nismo razmišljali, jer ako ste dobar student smatrali smo da će to jednog dana da donese rezultat. Ispostavilo se da nijedan moj kolega u tom smislu nije promašio. Naravno, ima onih kojih više nema u likovnom životu ali se oni ni tokom studija nisu pokazali.

Radili ste i na državnom (FLU) i na privatnom  fakultetu. S oobzirom da se često govori o njihovoj paraleli kakva su vaša iskustva?

Tu treba biti jako oprezan i uporediti se sa svetom gde postoje i državne i privatne akademije i one su ravnopravne. Predavao sam i na državnoj i na privatnoj akademiji i kada bi pravio paralelu i dalje bih bio oprezan jer i na jednim i na drugim studijama ima jako sposobnih ljudi i manje sposobnih. Na privatne akademije ne idu samo oni koje nisu primljeni na državnoj. Jedino o čemu se može govoriti je da se u privatnom obrazovanju još nisu stvari diferencirale u smislu da im se ponude uslovi kakvi trebaju za takve studije. Sve ostalo zavisi od pojedinca jer i na privatnim i na državnim akademijama ima vrednih i radnih ali i neradnih i manje talentovanih. To su dva paralelna toka i mislim da će se u skoroj budućnosti potpuno izjednačiti, jer za one koji su talentovani je nebitno da li su završili privatnu ili državnu školu. Već sam video ljude koji su završili privatne akademije, bio sam u savetu, i oni su ravnopravno ulazili u redove samostalnih umetnika bez ikakvog otpora profesora sa državnih akademija. Naravno, uvek je postojalo pitanje da li su bolje državne ili privatne akademije a po meni ni jedna ni druga nije savrršena ali za sada bolji uslovi postoje na  državnim. U tom smislu treba da bude i bolji proizvod ali je to već drugo pitanje.

Na prijemnim ispitima kao po pravilu svake godine ima jako malo  kandidata zainteresovanih za vajarstvo. Zašto? Na privatnim fakultetima se čak i ukidaju odseci za vajarstvo.

To je pre svega prirodni zakon. Dok sam bio profesor na FLU a naročito u vreme dok sam bio dekan razmišljao sam o tom problemu. Izgleda da je ljudski afinitet i neka vrsta prirodne sposobnosti više naklonjena dvodimenzionalnom nego trodimenzionalnom izražavanju. Kao da je neka vrsta tradicije da se otprilike tri puta, ako ne i više, manje studenata prijavi na vajanje nego na slikanje, a i na grafiku se isto ne prijavljuje veliki broj studenata ali je za Slikarski odsek prava «poplava». Znači da u ljudskoj prirodi poimanje treće dimenzije nije mnogo rasprostranjeno. Mi se i na prijemnim ispitima mnogo dvoumimo da li da uvažimo njihov rad upravo zato što nismo sigurni da je rad stvoren na osnovu poimanja treće dimenzije već se graniči sa slikama.

Međutim, ni ekonomski faktor ne treba zanemariti jer neosporno je da vajarima, u odnosu na druge, treba mnogo više ulaganja da bi mogli da rade a naravno treba i živeti od toga?

Apsolutno. Čitavo društvo se okreće profitabilnosti i nekakvoj konjukturi a mladi ljudi su počeli da strahuju od života u smislu da neće moći da se prehrane. Mi nismo imali taj strah jer društvo kakvo god da je bilo, davalo nam je besplatno školovanje, sve nam je bilo na raspolaganju i studentski domovi i sve je to uticalo na nas. Mladi ljudi su sada izloženi ekonomskom pritisku, slušam ih i govorim im da su školovani da se bave umetnošću i da ne upadaju u stupice profitabilnog miljea. Oni kažu da je sve to lepo ali da mora od nečega da se živi, tako da moraju da nađu ravnotežu između rada za tržište i rada za galerije, muzeje, izložbe i td. Vreme je surovo i oni koji su sposobni i talentovani mogu da budu izloženi surovom ekonomskom pritisku za preživljavanje. A da ne govorimo o uslovima za stvaranje, jer dok se studira taj problem ne postoji. Posle toga je problem kako preživeti, egzistirati, imati prostor za stvaranje koji traži ulaganje i to mladi čovek bez velike pomoći društva ili pojedinaca ne može da prebrodi. Ako se napravi paralela između vajara i pozorišnih stvaralaca, koji su mi inače jako simpatični, ali oni u pozorištu imaju sve uslove za rad i direktno sa akademije mogu da se uključe u njih, a vajari posle akademije treba da nađu prostor, kupe materijal i sve drugo što im treba i tek onda da izađu u javnost ! I onda ako ih javnost uoči dobro je, a u suprotnom godinama moraju da rade i trpe nemaštinu da bi se jednog dana možda nametnuli. To je neravnopravan položaj.

Spomenička skulptura je tema o kojoj je prošle godine, povodom postavljanja spomenika Nikole Tesle na aerodrumu, bilo dosta oštrih ocena izrečeno, ali se stiče utisak da se i dalje ništa ne menja na tom polju?

To je veliki problem u našem društvu. Kada se pogleda istorija spomeničke skulpture vidi se strašna istina da smo mi u vremenima za koja danas mislimo da su bila socijalno neravnopravna, u smislu da su jedni imali mnogo a drugi malo, nicali spomenici koji do danas stoje kao najbolja rešenja u našim prostorima. A danas doživljavamo da se postavljaju spomenici bez pravih kriterijuma i procene vrednosti. Neverovatno je da mi kao društvo nemamo snage da uspostavimo red a postoje ljudi koji bi bez navijačke strasti mogli da ga naprave. Nije svako ko zna da napravi nešto u skulpturi sposoban da napravi spomenik. Neverovatno je da nekoliko vajara kao po pravilu treba da prave spomenike ! Osnovni problem je što se ne poštuje institucija javnog konkursa a i kad se organizuje on se tako napravi da se ne poštuju zlatna pravila koja se znaju još od renesanse. To znači rigorozna selekcija, rigorozna ocena vrednosti bez popuštanja određenim ličnostima, korumpiranosti i sl.
Jedno vreme nismo voleli da idemo na aerodrom zbog spomenika Nikoli Tesli ali kad čovek putuje neminovno mora da ode. To je jedna od naših najvećih spomeničkih bruka  ali nažalost mi tu ne možemo ništa,  jer određeni krugovi sebi dozvoljavaju da postavljaju spomenike nezavisno od svih komisija. Da su organizovali konkurs, kao što je trebalo, svi mi vajari bi krenuli da pravimo rešenja a ne ovako da nam se maše drugom nagradom sa Nijagare ! To je lažna predstava kojom se maše, ali to ne pije vodu. Spomenik Ćirilu i Metodiju je importovan preko Akademije nauka što mene ne interesuje, ali me interesuje kvalitet skulpture. Zašto mi ovde nismo mogli da organizujemo konkurs ? Tu je i Sveti Sava na Vračaru ! Mi vajari počinjemo da gubimo hrabrost i da razmišljamo o tome, jer nam je to đžaba ! To se nikada nije dešavalo u istoriji društva i sve do Drugog svetskog rata čak niko ni na groblju ko nije bio kvalifikovani vajar nije mogao da postavi spomenik a sad je tamo kič do kiča. A da ne govorimo o glavnim mestima, poput aerodroma i sl .

Vi imate jedno interesantno rešenje za Novi Beograd. O čemu se radi?

Koncept je da bi eventualno trebali da se dogovorimo da se postave skulpture po prostorima Novog Beograda. Moj koncept je da se napravi simpozijum skulpture na Novom Beogradu i sa tog simpozijuma da se distribuiraju skulpture. Da se svake godine dovedu vrsni naši i inostrani umetnici i da se onda odredi koja će od tih skulptura gde da se postavi. U tom slučaju bi se ulagalo u simpozijum, poput TERRE u Kikindi ili nekada u Aranđelovcu. Neke skulpture iz Aranđelovca  su oplemenile druge gradove u Srbiji, tako da se moja nalazi u Zaječaru. Srbija je divna zemlja i svaki grad bi trebalo da ima skulpture. Ideja mi je da na Novom Beogradu bude obrazovni centar koji ne mora biti akademski, već za široki krug ljudi od mladih do najstarijih, jer mnogi nisu ni svesni kakve i kolike imaju sposobnosti. Studentima sam uvek govorio da ne umišljaju da su oni i mi, mislim na profesore, jedini sposobni za to. Neki ljudi nisu nikada otkrili taj svoj dar a Tolstoj je negde lepo rekao da su mnogi geniji umrli za plugom.

Postoje li uslovi da naši vajari izlažu u inostranstvu, s obzirom da je zbog gabarita skulptura njihova distribucija vrlo komplikovana?

Kako sada stvari stoje u pitanju je samo nekoliko ličnosti kojima se omogućava da izlažu u inostranstvu a masovno vajari nemaju uslova da organizuju izložbu van zemlje, osim ako ne postoji konkurs kao što je bio za našu prošlogodišnju izložbu u Luvru. Mi smo prošle godine zajedno sa Kanađanima dobili najveće priznanje na izložbi od 600 radova i 450 izlagača. Kad bi se država tako postavila da napravi presek u našem likovnom stvaralaštvu i da krene da nas afirmiše u inostranstvu mi bi našli svoje mesto. Ovako smo ostavljeni sami sebi i u drugom planu. Marketing i propagandu rade svi osim nas. Svaka čast pojedincima ali to nije dovoljno.

Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka dosta knjiga i publikacija je izlazilo o umetnosti, uključujući i intervjue sa umetnicima. U proteklih petnaest godina toga više nama a nedavno objavljena kniga Vesne Majher „Kazivanje i iskazi srpskih vajara“ u kojoj se mogu pročitati i vaša razmišljanja na izvestan način upravo to radi. Kakvo vi mišljenje imate o ovoj knjizi?

Moje mišljenje o knjizi Vesne Majher je veoma pozitivno upravo iz razloga koje ste naveli. O vajarstvu, vajanju i ljudima koji se bave skulpturom veoma je malo napisano. Pojedinačno o svakom od nas je pisano ali ne postoji zbornik toga pa da onaj koga to zanima može da pročita mišljenja ljudi koji se bave skulpturom i na taj način da potvrdi neka svoja razmišljanja ili da ih odbaci. Znamo da je u istoriji bilo ljudi koji su se bavili likovnim umetnostima i koji su iza sebe ostavili traktate i slično ali kod nas ih po pravilu nema. Ova knjiga po meni nije toliko bitna sa profesionalne ocene rada i stvaranja, što nije ni bila namera autorke i to je jedan čist i pošten odnos. Sa druge strane vrlo je zanimljivo to što je ona primetila da postoji takva praznina i da bi dobro bilo da se pojavi knjiga koja će podstaći na razmišljanje. Vrlo je dragoceno i mudro to što nije dala svoje lične procene, jer ona nije istoričar umetnosti, već je ostavila nama autorima da mi iznesemo svoja razmišljanja i to će jednog dana biti dragoceno. Mene je naš slikar Aleksandar Đurić na promociji u galeriji Progres, podstakao na razmišljanja, jer je rekao da se iznenadio koliko ima pameti kod ljudi koji se bave vajarstvom. O nama se misli da znamo da radimo ali ne i da se izražavamo a ova knjiga pokazuje suprotno.

Razgovor vodila: Olivera Vukotić, decembar 2007.