Postoje nazivi koji samim svojim postojanjem gotovo nepogrešivo ukazuju na sadržaj i simboličku suštinu dela u čije ime opstaju. Postoje i nazivi koji su antiteza dela, njegova negacija, stvoreni s namerom da zavedu lakoverne i navedu one koji duboko gledaju da uoče neizvesni kreativni put duha. Znam to sa sigurnošću jer i sama potičem iz onog što se označava kao vazda neuhvatljiva «teritorija» književnosti.

Takav primer pruža nam i aktuelni slikarski ciklus Stojana Đurića koji mi je generacijski veoma blizak. Sam naziv «Privatni Hot-Lajn» ima nameru da zavara savremene i trendovima naklonjene voajere u pravcu obnaženog ženskog tela. I njegovog (preciznije, njenog) skrivenog, intimnog uživanja i neotkrivenih fizičkih iskustava. Kada je sama, bez igde ikoga, osuđena jedino na svoju neizrecivu požudnu glad. Kada nema svedoka, osim možda, onih maštovitih ili opsesivnih kada je u pitanju adekvatno uživanje u seksualnosti.

Umetnost i seksualnost su u međusobnom odnosu od davnih vremena. Još u periodu ranog slikarstva u praistorijskoj pećini Lasko (Francuska) gde je otkriven crtež muškarca koga ubija bik, muškarčevo telo je naslikano sa erekcijom. Znatno kasnije, Frojd je temeljno razjasnio odnos između seksualnosti i satvaranja – po njemu je umetnost ultimativna sublimacija seksualnih poriva.

Mislim da se umetnost često koristi kao sredstvo da se ono najintimnije iskaže osobi koje smo zapravo lišeni. Lišeni ili nesposobni da najintimnije otkrijemo toj, za nas intimno važnoj osobi, stvarnu, surovu stranu života (ili sveta). Umetničke poruke liče na flaše koje plutaju morima (nemrljivih prostornih i vremenskih koordinata) čije će poruke eventualno i nepovratno doći do nekoga Drugog – ali ne onog kome su prvobitno bile upućene. Esencijalni (egzistencijalni) adresant. Poruke, bolno bez odredišta, umetnički premodelovane.

Slike Stojana Đurića su igra crno-belog Erosa i Tanatosa.

One su hipotetičke priče (prizori) eruptivnog ženskog Erosa koji upućuje poziv. Bez odjeka, žedan, ontološki usamljen, poput drevnog muškog Erosa koji neutešno žudi za svojim erotskim sagovornikom.

Scena poput one kod Fransisa Bejkona – neuzvraćena čežnja/žudnja koja se ne može zadovoljiti ničim drugim do onim koji će (dobrovoljno) biti suštinski, krajnji odgovor i sklad.

Eros je na slikama Đurića doživljen kao neskriven, u svom tihom, ali neumirtnom bolu, nesumljiv poziv i vokativ upućen (gluvom) Drugom.

Slika zamamne telesnosti, ispovest seksualnosti.

Eros je ovde prvenstveno u samoeroticizmu, kao doživotni personalni upitnik.

Ovde verovatno leži koren potrebe za velikim formatima, simbolima ličnog, nerešenog (u suštini erotskog upitnika).

Munkov krik, ovaj put u svom nesumljivo erotskom izdanju – u zeleno – crvenim nijansama koje podsećaju na spajanje krvi (oan) i zemlje (tla koje mirno upija signale požude).

Đurić slika ono kroz šta većina nas zapravo prolazi. Erotski (ali ne toliko voajerski) autizam. Reference na sopstveno biće. Ili osuda istog.

Đurićevo slikarstvo je vizuelizacija inicijalne životne energije-posvećenost čoveka principu zadovoljstva. Ali ovaj primarni princip (zadovoljstva) kod njega se udružuje sa / inficira originalnim grčem usamljenosti, zloslutnom nepersonalnošću (depersonalizacijom) erotskog predmeta.

To je zbog toga što erotski predmet često predstavlja erotski predmet sam po sebi. I umesto da ublaži, smekša i uzdigne, erotičnost ga samo otuđi, izoluje, i još više depersonalizuje vizuelno izražen erotski predmet. Čak i ako je u paru sa, udružen sa Drugim. Erotski predmet često ostaje nepovratno sam, usamljen.