Branislav Makeš, INVENTAR U ATELJEU (slike, grafike, akvareli, kolaži)
Galerija Progres - Beograd, Narodni muzej - Ruma, Muzej -Šabac
Godina 2003.

Odolevajući uticaju mnogih promena što su se u grafici i slikarstvu dešavale Branislav Makeš je razvio autentičnu poetiku, poetiku lirske osećajnosti u kojoj je lični doživljaj jedino pravo merilo. Obzirom da su ove dve discipline primarni mediji njegovog izražavanja o tome kako treba posmatrati njegovo delo možda najbolje govore reči Bogdana Kršića: “....on je slikar na grafički način…”

U svom umetničkom opusu Branislav Makeš ide od apstraktnih do figuralnih formi i obrnuto ostajući uvek likovno dosledan. U njegovim radovima iz različitih perioda može se uočiti kako se vremenom njegov likovni jezik i sintaksa razvijaju i obogaćuju, jezik njegovog ranog stila se ne razlikuje puno od poznog već se umetnik samo koristi drugim sredstvima da bi iskazao ono što misli i oseća. Tako rane Makešove grafike (1962) odlikuje sinteza apstraktnog i figurativnog izraza, arhitektonsko raspoređivanje kompozicionih površina, kontrast svetlog i tamnog kao i interesovanje za fakturu i granulaciju kalofonijumom, jer je ovde reč o tehnikama duboke štampe. Ako tome dodamo kolažni princip građenja kompozicije i naglašenu psihološku dimenziju prisutnu u seriji kolaža Glave (1965) kao i pikturalne efekte postignute u litografijama za Jill (1966).jasno je da je okosnica Makešovog likovnog kreda postavljena tokom šezdesetih.

Početkom sledeće decenije stvara, zajedno sa Božidarom Džmerkovićem, fasadni mozaik u Rumi koji pokazuje opredeljenost umetnika ka geometrijskim formama, preciznom tretiranju površina i liniji kao važnom gradivnom elementu kompozicije. Tih godina dolazi do jasnog definisanja njegovog likovnog izraza od koga umetnik do danas ne odstupa. Pored već navedenih osobina serijom grrafika, crteža i akvarela iz ovog perioda, pokazuju se Makešova opredeljenost ka figuraciji i detaljima, melodici ritmova, kolorističkom bogatstvu kao i kontrastnom postavljanju površina.

Od tada do danas, uz manje varijacije uslovljene tehnikom izvođenja, sve navedene osobine su permanantne u Makešovom opusu i predstavaljaju postulate na kojima se temelji njegov likovni jezik. Međutim, ono što ga čini osobenim u odnosu na njegove savremenike je odnos prema motivu i razlaganje odnosno “slaganje” tog motiva kroz koje se može pratiti umetnikova posvećenost principima kubizma.

U ranim radovima umetnikova tematska ispitivanja su vezana za grad (1962) –Makešove grafike, po Mihailu S. Petrovu “nemaju za cilj da deluju opisom već sugestivnom svojom snagom”, Na taj način se prenose odgovarajuće poruke koje obogaćuju smisao dela, što je inače karakteristično za njegovo celokupan opus a najizraženije je u ciklusu kolaža Glave (1965) i grafičkoj mapi Subotica stara. (1983).

Vremenom umetnik svoja interesovanja prenosi na motiv mrtve prirode i pejzaž. Bez obzira da li je reč o pajzažu ili mrtvoj prirodi (koja je dominantan motiv od devedesetih na ovamo) njemu oblik iz realnog sveta služi samo kao inspiracija. Pre nego što “stigne” na papir ili platno taj oblik je transformisan u potpuno novi, koji je svojom transformisanom formom blizak samom umetniku. ..

Sistematičnim pristupom Makeš stvara izrazito jednostavna dela koja na prvi pogled stvaraju privid umetnikovog “poigravanja” detaljima i površinama. On ima redak dar da transponuje tri dimenzije u dve, već u samom procesu razmišljanja, što mu omogućava da svaki oblik analitički razlaže u geometrijski jasne delove. Tako potpuno izmenjen predmet postaje lak za pripadnost grafici ili slici jer je kao takav i osmišljen. On je istovremeno i element i sama suština tog dela…

Sagledano u celini delo Branislava Makeša odlikuje autentičnost, doslednost sebi ali uvek i neka nova svežina koja isijava iz svakog novog ciklusa…. Tragajući za svojim vizuelnim iskustvima on je izgradio poetiku duboke simbolične vrednosti, poetiku koja predstavlja jedinstvenu pojavu u savremenoj srpskoj umetnosti.

(deo teksta iz kataloga)

Olivera Vukotić

Biografija I 1938, Šabac I

Diplomirao na APU u Beogradu 1962. u klasi profesora Mih. S. Petrova, a 1964. završio postdiplomske studije kod istog profesora. Član ULUS-a od 1962. od kada izlaže na brojnim samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je značajnih nagrada: 1967. Nagrada Muzeja Albertina (Beč) na Petoj međunarodnoj izložbi u Beču; Nagrada za slikarstvo Memorijala Milene Pavlović Barili; Nagrada za slikarstvo Oktobarskog salona u Šapcu; Nagrada za grafiku na Bijenalu suve igle u Užicu; Nagrada “Beli anđeo” Umetničke kolonije Prijepolje za slikarstvo.