Izdavač: Radionica duše
Za izdavača: Momčilo – Moša Todorović
Tekst: Stanislav Živković
Beograd, 2005.


Naša novija kulturna istorija satkana je od niza uzbudljivih priča, a jednu od takvih ispisao je i životni put Stojana Aralice. Prebogat susretima sa različitim kulturnim podnebljima i pojedincima koji su često bili protagonisti određenih epoha, taj put je bio nezadrživ pohod talentovanog ličkog dečaka da se iz sumorne svakidašnjice uzdigne do blistavih predela duhovne svetlosti i da kao umetnička ličnost zauzme istaknuto mesto u sazvežđu jugoslovenskih slikara XX veka. Pri tom je za sedam decenija stvaralačkog rada bio učesnik gotovo svih razvojnih faza naše moderne, da bi se između 1930. i 1960. godine nalazio u prvim redovima nosilaca novog izraza….

…. Sagledano u celini, delo Stojana Aralice nesumljivo obeležavaju individualne karakteristike, zajedničke za sve njegove razvojne periode. Kad je u pitanju sadržina, onda je to jednostavna tematika viđenog u prirodi, data kroz klasične slikarske discipline kao što su portret ili enterijer, mrtva priroda ili pejzaž. Pri tom je motiv uvek viđen sa one vedre, sunčane strane, jer je Aralicu isključivo interesovala radost postojanja i stvaranja. Taj motiv on je prevodio u intimni doživljaj, koji je glasno saopštavao kroz zvučnu harmonizaciju visoko intonizovanih tonova. Osnovni problem ovog slikarstva sastojao se u tom da se slobodne boje slože između sebe u skladne celine, koje dalje treba da se uklope u formu.

Treba podvući da se slikarstvo Stojana Aralice odvijalo u stalnom i bliskom kontaktu sa aktuelnim zbivanjima u evropskoj umetnosti. Podsetimo se da je imao atelje u Rimu, Parizu, Zagrebu, Štokholmu i Beogradu, da je svuda zapaženo izlagao i da su mu dela rasuta širom meridijana. Međutim, u užem smislu on ipak pripada podneblju naših slikara – kolorista, čije je stvaralaštvo crpelo snagu i inspiraciju sa vlastitog, domaćeg tla. Ako bismo pri tom cenili njegov lični doprinos, onda je to svakako u godinama posle oslobođenja, kad je njegova umetnost ozračila čitavu plejadu mladih beogradskih slikara.

Rekli bismo, ako je u Parizu napustio visokoparni jezik minhenskih učitelja, a u Zagrebu ovladao poukama francuskih impresionista ili jednog Bonara, u Beogradu je konačno uspeo da izmiri svoj mentalitet gorštaka sa rafinmanom pariskih ideala i tako usaglasi oporost života ličkog čoveka sa radošću duhovnih svetova koje je otkrivao.

(izvodi iz monografije)