"Grafika je oduvek bila tehnika kojom su se rado služili umetnici čije okupacije su prevazilazile uske granice larpurlatizma. Jer grafika ima tu divnu osobinu da može svojim sredstvima da obuhvati događaje sveže, a ne likvidirane, i u muzej istorije svrstane..."

Noje Živanović, likovni kritičar
Politika, novembar 1935.godine

U savremenim likovnim umetnostima grafika je zauzela značajno mesto i oštro je prokrčila sebi put u prvi plan žive umetnosti. Taj sve veći značaj, ta sve snažnija reč grafike ne dolazi iz nekog umetničkog kaprisa - da se promeni materijal, već je to pojava određena odnosom društvenih snaga, kao izraz ekonomskih odnosa.Grafika, slažem se u tome sa Mirkom Kurjačićem, likovnim kritičarem s početka 2o veka, dobro pokazuje našu društevnu klimu, ali i oslikava pojedinca izgubljenom ne više u idealističkom traganju ka boljem sutra već u borbi za sopstvenog sebe. Na grafiku bojana Otaševića se može primeniti podnaslov ovoga teksta.

Ko sam ja?
Ko je on i šta želi od mene?
Može li se verovati njemu, njoj, svakome?

Bojan Otašević i ovoga puta, kao nebrojeno puta do sada, pokušava da odgovori na ova, na prvi pogled jednostavna, u suštini veoma komlikovana pitanja. Svoju karakterističnu poetiku, stvaranu više od decenije, on kroz lik i telo čoveka – roba, stavlja u službu određivanja mesta pojedinca u društvenim okolnostima koje mu ne idu na ruku. Njegov čovek  se transformiše iz deteta u građanina snagom homo florensis-a i postaje "rob" vremenu i okolnostima.

Bojanovo ljudsko lice je pametno, nesumnjivo inteligentno. Njegov korpus je snažan poput robovog, ili gladijatorovog. Fragmentovan lik odaje eskploziju snage.Dublje, ispod  praiskonske fizičke snage i lepote, otkrivamo nedoumicu, strah, stremljenja i bojazni, nesnalaženje u savremenom okruženju, odluku o nepovinovanju, spoznaju da je ta odluka kratkog daha, da svet odnosi svoje žrtve.

Rečima neopsiva enegrija koja udara iz fizičke snage, ugrizajuća jetka psiohlogija izbija iz duha i duše ovih velikih ljudi čijim likovima papir nije dovoljan, pa izgaraju na listovima iz više poloča ,neuobičajenih dimenzija 100 x140cm.

Opšte mesto je postalo pričati o zanatskom umeću Bojana Otaševića. On je oproban u svim tehnikama medija grafike. Ne zazirući od udubljivanja u nove tehnologije, on ipak ostaje veran tradicionalnim grafičkom izražaju. I to najzahtevnijim tehnikama. Snažna i moćna, "najslikarskija" grafička tehnika - litografija je bila njegov izvor i izbor, a ovoga puta spontano i gotovo neprimetno prelazi na prefinjenu suvu iglu u kojoj je crtež dominantan , senovitu, bajkovitu i punu energije.

Radeći crno – bele grafike u drugim tehnikama , on je istraživao sve dok pronađeno likovno rešenje nije primenio na suvu iglu.Bojan Otasević je svoju inspiraciju nalazio i nalazi u ljudima, njegova poetika je u monumentalnim portetima, ili površinama ljudskoga lica i tela. Uspevao je da u teškom grafičkom izvođenju  maestralno izgradi sopstveni duktus i  uradi ono što mnogim slikarima polazi za rukom tek posle mnogo izmenjenih uljanih slojeva, a mnogim grafičarima nikada i nije pošlo za rukom.Da monumentalna grafika bude čitka i potezovita, spontana , u hitrim potezima četkom i lavirunzima koji se smenjuju sa jakim šrafurama  stvarajući ekspesiju lika, kao kičicom cizelirano ulje. Nebesku skalu boja na pređašnjim litografijama, sada smenjuju duboko crno i blještavo belo koje dopunjuje ekspresija šrafure, dok se boja mestimično pojavljuje kao plošna površina u fukciji crteža.

Slađana Palčić