Izlagačka odiseja grafičara Miloša Đorđevića započeta je 1999. godine. Od svojih početaka do danas, ovaj umetnik mlađe generacije, svoj likovni rukopis realizuje sigurno i autoritativno, što radovi izloženi u prostoru Grafičkog kolektiva i potvrđuju. Sklon istraživanju i preispitivanju u mediju grafike, Đorđević stečenim saznanjima bogati svoje iskustvo, dok u samom radu prati isključivo vlastiti impuls. Tako izgrađena poetika samim tim je autentična i kao takva zauzima određeno mesto na savremenoj srpskoj sceni.

Prezentovani ciklus grafičkih listova Kaskade započet je prošle godine i u stilsko-tehničkom pogledu ostaje u prepoznatljivom domenu. Likovna problematika realizovana je u tehnici suve igle koja na najbolji način manifestuje stvaraočevu plastičnu rečitost. U toj riznici kompozicionih rešenja, dominantnu ulogu ima jednostavna geometrijska forma na kojoj se temelji fabula dela. Sve ono što preti da dovede u pitanje sudbinu čoveka i sveta, metaforički je otelotvoreno kroz njenu pojavnu datost. Motiv bandere svakako je rezultat viđenog ali ga je umetnikova percepcija preoblikovala u nešto drugo, u neku vrstu sinteze suštastvenih strahova. U kontekstu takvih opservacija naveden je Teslin citat kao sveopšte pitanje koje, između ostalog, zaokuplja i Đorđevićevu pažnju.

Opšti utisak ovih vizuelnih drama je snažan i efektan. Postignut je dosledno sprovedenom koncepcijom jezgrovitog stila u kome je čistota grafičkog izraza glavni modus izražavanja. Tako zamišljenu viziju Đorđević je ostvario koristeći specifčnosti suve igle, odnosno svoju stvaralačku radoznalost ispoljio je kroz svetlo-tamne konfrontacije odnosa, suptilne tonske gradacije i delikatne relacije površina i linija. Iako se izloženi radovi mogu podeliti na dve celine, postulati su isti. U osnovi, kompozicija je svedena na monumentalne geometrijske oblike i njihove vizuelne sudare sa monohromnom pozadinom. Na taj način stvara se likovna dramatika koja je ujedno i determinanta njihove različitosti. Na nekim kompozicijama pozadina i predmetna datost su svedeni na sudar homogeno tretiranih, kompaktnih svetlo-tamnih površina, dok prisustvo crno-belih detalja intezititet ovog kontrasta dovedi do maksimuma. Nasuprot njima, na grafikama koje su „obojene“ atmosferom sfumata, stepen opozitnog odnosa je ublažen finim šrafurama koje naglašavaju igru svetlosti i senke, dok linearni zapisi fona posmatrača uvode u nepregledne dubine likovnih horizonata. I dok je kod prve grupe grafika, akcenat stavljen na snagu kontrasta, kod druge je pažnja skrenuta na nadmoć likovnog nad predmetnim slojem. U oba slučaja stepen dramatike je dodatno intoniran oštrim usecima masa i snažnim linearnim ritmovima koji emaniraju asocijacije različitog tipa. Ta vrsta kreativnog nemira prožima kompletnu arhitektoniku dela, tako da se može iščitavati kroz sve likovne elemente. Takođe, pažnju treba skrenuti na to da postoje radovi koji sublimišu suprostavljene principe, jer ako posmatramo u celini, jasno je, da je Đorđevićava orijentacija usmerena ka izrazu u kome je likovnost postavljena kao imperativ.

Jedna od primarnih odrednica izloženih radova su i raznovrsna likovna rešenja koja nastaju kao rezultat istančanog osećaja za kompoziciju i raspored odnosa. Igra varijacija u kojoj su linija i površina glavni akteri, deluje kao neprekidni, dinamični niz čiji preobražaji odražavaju analitičku prirodu umetnika koja uvek traži nove mogućnosti izraza. Linija i površina su demarkacioni ali i kohezioni faktor kompozicije. Oni je raščlanjavanju na manji ili veći broj ploha čime je istovremeno čine preglednom i vešto izbalansiranom celinom. Sve to navodi na zaključak da su ove kompozicije jednostavnih geometrijskih oblika, svesno podređene visokom stepenu likovne artikulacije jer upravo on doprinosi jasnoći vizije.

Olivera Vukotić

Napomena: Svi radovi su izvedeni u tehnici suve igle i nastali su tokom 2009. i 2010. godine. Dimenzije radova su: 50x100cm i 35x100cm.