Slikar mora da poseduje četiri osobine sadržane u jednoj ličnosti. Prvo da bude naivan kao dete, drugo osetljiv kao devojka, treće – mudar kao filozof i četvrto – beskompromisan kao borac.

Milo Milunović

           Mesto, uloga i značaj koju jedna umetnička pojava i njeni protagonisti imaju u istoriji umetnosti često biva naknadno određena. Latinska poslovica Tempus magistra vitae est nas uči, da mnoge brzopleto date ocene naknadno bivaju demantovane, odnosno da često retroaktivno dolazi do revalorizacije određenih umetničkih pojava i ličnosti. Rudolf Gaberc, jedan je od onih umetnika, čiji stvaralački opus do sada nije bio predmet pažnje teoretičara i kritičara, i samim tim nije na odgovarajući način vrednovan.
           Jubilej, sedamdeset godina postojanja, koji Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, njegova matična kuća, ove godine obeležava, povod je da se na jednom mestu i po prvi put u sažeto-integralnoj formi sagleda Gabercovo  stvaralaštvo. Pored različitih tumačenja kroz istoriju umetnosti o tome šta je sve potrebno da bi se na adekvatan način percipiralo delo jednog umetnika (biografija, sociološka i estetička svest, aktuelne umetničke tendencije, istorijsko nasleđe i sl), i koji od ovih elemenata ima odlučujući uticaj, evidentno je da u  Gabercovom opusu svaki navedeni činilac ima određeni značaj, s tim što je   intelektualno-emocionalni aspekt njegove ličnosti jedna od primarnih, ako ne i ključna determinanta. Pored likovnog opusa, nerazdvojni deo njegovog stvaralačkog bića, koji ima podjednako značajnu ulogu u sagledavanju Gabercove ličnosti, je pedagoška aktivnost o kojoj će u ovom tekstu takođe biti reči.
           Rudolf Gaberc je rođen 1923. u selu Begunje na Gorenjskem (Slovenija).  Klasičnu gimnaziju završava u Celovcu 1944. i iste godine odlazi u NOB a posle završetka Drugog svetskog rata ostaje u vojsci sve do 1951. godine. Tokom vojne službe ostvaruje i svoj prvi kontakt sa umetnošću, tačnije u Domu JNA u Beogradu. „Godine 1946. Centralni dom JA organizovao je i bio njegov prvi načelnik pukovnik Branko Šotra, akademski slikar, čijim osmišljenim planom i izuzetnim zalaganjem već u tim prvim godinama započinje bogata likovna aktivnost. Kao već formiran i iskusan umetnik, a svesrdno potpomognut načelnikom političke uprave JNA, generalom Otmarom Kreačićem, on je stimulisao likovne umetnike i stvarao uslove u kojima će nešto kasnije nastati i Likovna grupa. Tako je već 1948. godine oformljen Likovni kružok, koji nije imao svoj poseban plan, ali se spontano koristio svaki slobodan trenutak i svaki slobodan prostor za učenje i stvaranje vajarskih i slikarskih dela.“ Tako je Gaberc koji je imao zvanje oficira, već u prvim godinama posle rata, zajedno sa Brankom Šotrom, Stojanom Ćelićem, Dragoslavom Vijorović, Antonom Huterom i drugima u pomenutoj sekciji Doma JNA bio organizator i učesnik likovnog života. Njegova odanost i posvećenost Likovnoj grupi Doma JNA može se pratiti kroz povremeno učestvovanje na godišnjim izložbama sve do 1989. a o ugledu koji je imao u njoj, između ostalog, govorio je i njegov profesor u Likovnoj grupi, akademski slikar Đorđe Ilić. Pored slikarskih, Gaberc je u ovoj grupi stekao i  prva pedagoška iskustva kada je likovna umetnost u pitanju.
           Iako je posedovao određene beneficije u vojsci Gaberc ih se odriče zbog umetnosti, tako da je 1951. demobilisan zbog upisa na Slikarski odsek beogradske Akademije za likovne umetnosti, koju završava 1956, a specijalizaciju 1958. u klasi prof. Mila Milunovića. Važno je istaći da je za vreme služenja JNA Gaberc bio u Fiskulturnoj armijskoj školi, prvo kao slušalac a po završetku kao stariji nastavnik iste škole. U Fiskulturnoj školi je stekao i osnovna znanja iz Anatomije i Biomehanike, što mu je omogućilo da kasnije na Akademiji kao student sa razumevanjem i još većim interesovanjem prati predavanja iz Plastične anatomije. Ovaj predmet umnogome je obeležio njegovu karijeru jer je svoj radni vek na beogradskoj Akademiji za likovne umetnosti (kasnije Fakultet likovnih umetnosti) proveo kao predavač za predmet Plastična anatomija. Još 1958. kada je primljen za asistenta za ovaj predmet, kao neke od njegovih prednosti u odnosu na ostale kandidate navedeni su: sistematičnost, metodičnost i poznavanje nemačkog, francuskog i latinskog jezika i te osobine, po rečima njegovih studenata, odlikovale su njegovu pedagošku aktivnost sve do odlaska u penziju 1983. kao i njegov kasniji pedagoški angažman u Sloveniji.
Rudolf Gaberc je naslednik Ivana Lučeva, prvog profesora Plastične anatomije na ALU, ali i utemeljivač ovog predmeta na prištinskoj Akademiji likovnih umetnosti (sada Fakultet umetnosti izmešten u Zvečane) na kome je predavao od osnivanja 1973. pa do formiranja odgovarajućeg kadra, a nekoliko semestara je predavao i na beogradskom Fakultetu primenjenih umetnosti. Na FPU je takođe formirao asistenta za predmet Plastična anatomija, koji je kasnije preimenovan u Anatomsko crtanje, Miodraga Bajića. Gaberc je bio sistematičan, analitičan i nadasve obrazovan čovek koji je govorio nekoliko svetskih jezika i često na svojim časovima navodio odgovarajuće sentence na nekom od njih...
           Pedesete su bile godine različitih tendencija i koncepata, od tradicionalnih preko umerenih do avangardnih. Nakon nekoliko godina dominacije umetnosti socijalističkog realizma, koja je trajala od 1945. do početka pedesetih, i tematike vezane za NOB i period obnove i izgradnje, od sredine prošlog veka na sceni je bio prisutan veliki raspon poetika i različitih pristupa. Tako je u jugoslovenskom slikarstvu šeste decenije, kako to Modrag B. Protić navodi, bilo jedanaest osnovnih struja i pravaca sa njihovim podvrstama, među kojima i slikarstvo intimizma i poetskog realizma, čijoj estetici u širem smislu pripada i stvaralaštvo Rudolfa Gaberca. Posleratno slikarstvo intimizma i poetskog realizma logičan je nastavak ove slikarske struje iz četvrte decenije prošlog veka kada je zajedno sa kolorističkim ekspresionizmom bila dominantna tendencija. Nakon završetka Drugog svetskog rata, veliki broj slikara intimista je uključen u razdoblje koje je nazvano Beogradska škola a ona je iznedrila veliki broj osobenih, individualnih poetika, među kojima je bila i poetika Rudolfa Gaberca.
           Međutim, primarna odrednica Gabercove poetike, pored posvećenosti realističnom je to da se kroz njegov celokupni opus može pratiti poštovanje principa klasične škole i njihovih načela organizovanja kompozicije. Time se može podvući paralela između njegovog profesora Mila Milunovića koji se tridesetih godina prošlog veka odvojio od svojih savremenika, baš kao i Gaberc tokom svog stvaralaštva, jer u četvrtoj deceniji 20. veka za Milove vršnjake:  „.Klasična umetnost je bila prolazna škola a za njega – put ka večnosti, ka trajnom, univerzalnom slikarstvu“  baš kao i trideset, četrdeset godina kasnije u okruženju njegovog učenika...

           Kompleksnost vremena u kome je Gaberc izgradio svoju poetiku u velikoj meri je doprinela njegovom smanjenom izlagačkom intezitetu. Naravno, to automatski ne znači da on nije bio plodotvoran stvaralac, jer se na osnovu rapoloživog dokumentacionog materijala može zaključiti da je kontinuirano bio posvećen svojoj ljubavi još iz detinjstva – slikarstvu. Splet različitih okolnosti doveo je do njegove uzdržane uloge na domaćoj likovnoj sceni. Činenica da je svoj radni vek proveo kao profesor za predmet Plastična anatomija koji je tada bio u drugom planu u odnosu na ostale „umetničke“ predmete, i da je živeo daleko od zavičaja same po sebi nose određenu težinu. U vremenu postojanja brojnih umetničkih grupa tokom pedesetih, zatim slikarstva enformela i Mediale, nove figuracije i pop arta, kao i mnogih drugih orijentacija ali i izuzetno jakih individualaca, Gaberc se svesno distancirao od aktuelnih dešavanja u umetnosti.
           Sa druge strane sigurnost u vlastiti izbor i doslednost koju je imao tokom čitavog stvaralačkog puta bila je nagoveštena već početkom šezdesetih  kada je u jednom intervju rekao: „Nije neophodno sedeti u ateljeu i smišljati sve moguće načine da se bude originalan po svaku cenu. To nema smisla i krajnje je glupo. Zato je možda moje načelo, za današnje mišljenje mladih umetnika veoma prozaično: Ne volim dvoličnost, zato želim da moje slike govore baš to što i sam govorim“. Ova misao u velikoj meri objašnjava Gabercov beskompromisni stav u umetnosti. Opredeljen ka realističnim formama i motivima koji sami po sebi nisu mogli da budu prepoznati kao nešto što zaslužuje pažnju (pr. pejzaž, cveće i td.) Gaberc, je ove na prvi pogled beznačajne motive iz svakodnevnog života, «bojio» emocijama stvarajući atmosferu pomalo zaboravljenog lirskog štimunga. Rudolf Gaberc je umetnik čije delo ne reflektuje vreme u kome je nastalo, već ono kao takvo sintetiše umetnikove unutrašnje impulse i neke u prošlosti postignute likovne rezultate. Na taj način ostvarena autentičnost je osobenost kojom Gabercova poetika daje pečat svome vremenu.

Olivera Vukotić