Akvarel – jedna od najstarijih slikarskih tehnika, poznat je još od vremena starog  Egipta, Kine, Grčke i Rima. Oduvek je bio nezaobilazni deo umetničkih ateljea i često otkrivao drugačiji senzibilitet umetnika, ali ipak retko je bio prezentovan kao samostalna celina u galerijskim prostorima. Danas, na početku trećeg milenijuma situacija se nije mnogo promenila. Osim Bijenala akvarela i revijalnih godišnjih smotri, na kojima se povremeno može videti po neki akvarel, umetnici retko široj javnosti predstavljaju taj deo svog opusa, kroz koji se često preispituje umetnikov likovni senzibilitet.

U kojoj meri akvarel može da bude «Umetnost nagoveštaja, umetnost namere» kao što je govorio R. Difi (R. Dufy) tema je i izložbe «Izazovi akvarela». Akvareli Vladimira Vlajića, Nikole Vukosavljevića, Gorana Desančića, Pal Dečova, Božidara Plazinića i Radislava Trkulje, ne samo da na najbolji način reprezentuju ovu slikarsku tehniku, već u odnosu na primarno medijsko opredeljenje autora, u manjoj ili većoj meri pokazuju njihov drugačiji način likovnog promišljanja.

Takva likovna rešenja, između ostalog nastaju i kao rezultat specifičnosti koje akvarel poseduje. Akvarel ima svoje unutrašnje zakonitosti. Zahteva direktan proces rada, umetnik mora brzo da reaguje i naknadnih popravki nema. On istovremeno podrazumeva i neposrednost i svežinu postupka. Lagano, transparentno slaganje pigmenata, delove pojedinih površina ostavlja nepokrivene, druge ostaju prozračne a njihovo međusobno preklapanje stvara neponovljive hromatske vrednosti što je jedna od primarnih osobina akvarela.

Sve to naglašava autohtonost ove slikarske tehnike jer se upravo u okviru karakteristika koje on kao takav poseduje vrše istraživanja koja dovode do različitih rezultata. U tome su njegove prednosti u odnosu na ostale likovne discipline koje istovremeno određuju i karakter njegove uloge koja je interakcijska, ispitivačka i tragalačka.

U tom kontekstu treba posmatrati akvarele navedenih autora koji asimiluju različita umetnička iskustva tako da svaki pojedinačno poseduje neku specifičnu draž. Iako ovim autorima bavljenje akvarelom nije primarna likovna orijentacija (Vladimir Vlajić-grafičar, Nikola Vukosavljević-vajar, Goran Desančić, Pal Dečov, Radislav Trkulja i Božidar Plazinić-slikari) izloženi radovi poseduju svu ozbiljnost samostalnog istraživačkog akta. Poetike ovih šest umetnika nemaju zajedničku stilsko-jezičku osnovu tako da se na ovoj izložbi može videti isto toliko različitih vizuelizacija akvarela.

Vladimir Vlajić je jedan od onih umetnika koji modus svog likovno-jezičkog izražavanja artikuliše u zavisnosti od specifičnosti medija u kome realizuje zamisli. Tako, nasuprot figurativnoj i uglavnom ahromatskoj orijentaciji u grafici, Vlajićevi akvareli su u domenu asocijativnog izraza gde svaki novi ton ovim kompozicijama daje novi značenjski nivo. Dominantan plavi tonalitet kao simbol kontemplacije i iskonske jednostavnosti dodatno implicira određenu simboliku. Povremeno kontrolisan potez koji se potom transforimiše u razigrane i ničim sputane kolorističke vrtloge ovim kompozicijama daje ekspresivan naboj, čime se dobija odgovarajuća atmosfera.

Nezavisno od discipline u kojoj transponuje svoje zamisli, animalne predstave su polazište i ishodište tematske opredeljenosti Nikole Vukosavljevića. U akvarelu ovi motivi, u svom sadržaju i formi, doživljavaju brojne metamorfoze, koje nastaju kao rezultat umetnikovih kreativnih promišljanja. Multiplicirani motiv kao neka vrsta unutrašnje arhitektonike kompozicije je svojevrstan «okvir» za brojna koloristička i ritmička istraživanja. Preklapanjem površina i suptilnim rastakanjem boja nastaje čarolija delikatnih tonskih promena koja je dodatno naglašena kolorističkim tačkama-mrljama i lineranim sekvencama. Jasna artikulacija motiva i svakog pojednično sagledanog segmenta dela odraz je umetnikove težnje ka harmoniji kao univerzalnom smislu bivstvovanja.

Idiom poetike Gorana Desančića je snažno, gestualno slikarstvo determinisano kao apstraktni ekspresionizam koji u akvarelu dobija svedenu ali podjednako snažnu ekpresivnost. Koncepcijski različito tretirani ovi listovi imaju istu vezivnu nit a to je: osećanje za kompoziciju dovedenu do napetog i skladnog odnosa formi u kojima je svaki segment dela svesno podređen celini. Izvesni dualizam može se pratiti i u dijalogu gesta i površine koji ukazuje na autorov afinitet za kompoziciono komponovanje rešeno kroz kolorističke rapsodije. Vizuelni sudari koji nastaju kao rezultat dinamičnog poteza i dramatike odnosa dodatno pojačavaju ekspresiju dela dok suptilna igra tonova i svojevrsne linearne mreže posmatrača uvlače u lavirint  zagonetki.

Svoj umetnički identitet Pal Dečov je izgradio na minuciozno tretiranim slikarskim platnima inspirisanim prirodom. Princip «horor vacui», kao dominantan u slikarskoj «obradi» motiva, u akvarelu biva modfikovan u kompozicije u kojima bela, netretirana površina papira predstavlja konstantu i aktivno učestvuje u likovnoj artikulaciji vizuelne predstave. Varijacije efekata ovih, povremeno, skoro, geometrijski koncipiranih kompozicija postignute su rasporedom i kombinovanjem poteza različitog inteziteta. Na taj način nastaju radovi različitog ritma i dinamike ali uvek izbalansirani i ostvareni u istom duhu. Ove svojevrsne poentilističke zapise odlikuje i konciznost iskaza odnosno svedenost kao jedan od postulata.

Božidar Plazinić je umetnik koji se smelo upušta u likovna istraživanja koja svoj epilog imaju u različitim rešenjima «ispisanim» autentičnim rukopisom. Težeći esenciji kao svom likovnom kredu on delo oslobađa od deskripcije i odbacuje površnost bilo kog tipa. U tom kontekstu treba posmatrati njegovo bavljenje strukturalnim formama u slici, odnosno reljefnim zapisima u akvarelu. Te plemenite fakture, stilski potpuno dorečene, postignute su intervenisanjem suvom iglom na papiru tako da nanošenjem boje na papir linearne mreže se stvaraju same od sebe. Suptilni tonski prelazi, naglašeno dvojstvo suprotnosti (tretirane i netretirane površine, svetlo-tamni odnos polja), preciznost izvođenja samo su neka perceptivna svojstva ovih akvarela.

Teme erotike, magije i lova ikonografski su kontrapukt Radislava Trkulje. Njegov rukopis kao pojavni oblik senzibiliteta, uvek je prepoznatljiv ali istovremeno reflektuje i različite pristupe. Jedan od tih modusa je akvarel a postignuti likovni kvaliteti govore u prilog tome da se, možda, razigrana umetnikova mašta najbolje reflektuje kroz ovu slikarsku tehniku. Suptilno preklapanje površina koje gradi nove kolorističke vrednosti, vešto balansiranje njihovim kontrastnim odnosima koje se u akvarelu teško postižu i povremeno naglašen linearizam u funkciji su celine. Svaku od ovih gradivnih komponenti autor vešto koristi za građenje svoje priče koja iako ima realnu datost kao polazište, izlazi iz nje i gradi neke nove likovno izmaštane priče.

Olivera Vukotić