“Nisam znao spušta li se beli grad
Iz oblaka u mene
Ili mi iz utrobe u nebo raste”
Vasko Popa

Momčilo Moma Antonović u našem umetničkom životu deluje već pedeset godina. O značaju koji on, kao jedan od stožera savremene srpske umetničke scene ima  dosta toga je rečeno i napisano. Njegove autentične likovno-poetske vizijije, nametnule su se kao vrednost za sebe što već dovoljno govori. Plodosnosan i raznovrstan stvaralački opus Antonovića čini kompleksnom umetničkom ličnošću koja se u Galeriji 107 predstalja najnovijim ciklusom slika pod nazivom “Nove slike”.  

Ova, sto sedma samostalna Antonovićeva izložba potvrđuje doslednost njegovog likovnog rukopisa u kojem motivski dominantnu ulogu ima grad. Urbani slikar, kako sam sebe naziva, i ovog puta je svoju ljubav prema belom gradu i njegovim čarima protočio u poetski izatkane kompozicije. Na pitanje: Zašto se zavoli jedan grad ? Neki od odgovora mogu da budu: zbog onoga što on jeste, zbog onogo što on sve može ili možda zbog emocija koje se vezuju za njega ali u slučaju Mome Antonovića navedeni stihovi Vaska Pope bi verovatno bili najbolji odgovor.

Motiv grada u više varijacija, fabula je prezentovanih radova. Povod za stvaranje dolazi od neposrednih senzacija, bilo da je to dašak vetra, osmeh prolaznika ili nešto treće ali unutrašnji impuls uvek dolazi iz autoreve senzibilne prirode. Svaki motiv je eho umetnikovih emocija i zato je svako novo platno prilika za nov slikarski doživljaj, za pikturalne senzacije koje nadiru i osvajaju kompozicije poput lave, čime posmatrač stiče utisak da se se slika u trenutku posmatranja i dalje gradi i razvija. U tim naizgled jednostavnim kompozicijama motivi su najčešće identifikacioni simboli Beograda koji u Antonovićevim slikarskim avanturama žive neki drugi život i uspostavljaju dragačije odnose svog postojanja kojima prevalzilaze granice trenutnog bivstvovanja. Ima nečeg pobedonosnog u toj dramatičnoj atmosferi u kojoj se prostor stavlja u drugi plan a slika dobija dimenziju beskonačnosti. Vatromet boja iz kompozicionog grotla izbija na površinu i stvara uzbudljive plave, oker i ređe ružičaste površine, dok kontrastno postavljeni koloristički pasaži i snažni akcenti crvene, zelene ili neke druge boje prave likovnu dramatiku. Faktura je pastuozna i temperamentna a povremeno rastvaranje forme dovodi do autonomnih vibracija bojenih površina koje više nisu u funkciji motiva već same za sebe predstavljaju čulni doživljaj.

Sve na ovim monumentalnim kompozicijama izgleda spontano a u stvari je nastalo kao rezultat promišljanja, iskustva, znanja i umeća. Likovna ozbiljnost manifestuje se u svim segmentima dela, bilo da je to osećaj harmonije, sklada ili delikatna ravnoteža hromatskih odnosa kroz koje se emituju umetnikove ekspresije. Momčilo Moma Antonović u svojim umetničkim „pustolovinama“ prikazuje snažno likovno osećanje koje sa lakoćom saopštava nesputanim slikarskim jezikom.

Olivera Vukotić

U rodnom gradu Kruševcu završio je osnovnu školu, a gimnaziju u Kraljevu.
Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi redovnog profesora Nedeljka Gvozdenovića. Kod istog profesora završio je i postdiplomske studije.
Član je ULUS-a od 1964. godine. Bio je redovni profesor za predmete slikanje i crtanje, dva puta prodekan za nastavu i u tri mandata dekan na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Bio je gostujući profesor na fakultetima u Budimpešti i Edinburgu 1989. godine. Bio je profesor na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu.
Usavršavao se na studijskim putovanjima u Francuskoj, Italiji, Grčkoj, SAD, Španiji, Nemačkoj, Mađarskoj, Škotskoj, Holandiji…
Učesnik je mnogobrojnih likovnih kolonija.
Izložba u Galeriji 107 je nejgova sto sedma samostalna izložba.