„Um razara formu, duh je oblikuje...“

Žorž Brak (Georges Braque)

Nebojša Jocić je na domaćoj likovnoj sceni prisutan nepune dve decenije. Kao ličnost, okrenut je sredini i vremenu u kome živi. Kao umetnik, predaje se aktuelnom trenutku, životnu dramatiku prenosi u delo a u procesu stvaranja prati isključivo vlastiti impuls. Autohtonost tako nastale poetike vrednost je po sebi, dok analitička priroda autora ovoj umetnosti daje osoben izraz. Njen asocijativni karakter, refleksija je autorovog unutrašnjeg bića koje kreira svoj umetnički univerzum. U njemu nema ograničenja osim likovnosti kao vrhovnog principa.

Oslobođen a priori postavljenih ciljeva, Jocić likovna promišljanja manifestuje kroz nekoliko polja delovanja. Mozaik i crtež, prezentovani na ovoj izložbi, samo su neki od vidova likovnog izražavanja u kojima autor iskazuje kreativni etos. Transponovanjem ideja kroz različite materijale on dolazi do raznovrsnih motivskih rešenja koja su bazično određena specifičnošću medija u kojem se zamisao realizuje. Ta vrsta stvaralačkog podsticaja za Jocića ima veliku ulogu jer, između ostalog, on na taj način manifestuje svoju radoznalost. Polazište za građenje ova, uslovno rečeno, dva umetnička sveta je isto. Likovno-značenjska ravan se međusobno prepliće, dok su elementi za građenje likovne lingvistike različiti. Stilska homogenost mozaika i crteža ovu izložbu čini kompaktnom a bogatstvo plastičnih, semantičkih i drugih modaliteta daje joj notu dinamike.

Izložene crteže treba posmatrati kao vizuelni sistem u kome su prisutne različite likovne vrednosti i elementi forme. Svestan toga da saglasje pojavne i sadržajne percepcije nije rezultat slučajnog efekta, već studiozno osmišljene celine, on svakom crtežu pristupa s podjednakom pažnjom. Korišćenjem različitih materijala (olovka, pastel, tempera i td.) postignut je visok stepen strukturalnog bogatstva. Snaga pulsira iz svakog atoma organizma. Vodoravni i uspravni linearni sklopovi, zajedno sa strogim, povremeno geometrijski definisanim oblicima govore o afinitetu ka preciznoj materijalizaciji ideja. Kao njihov likovni ekvivalent postavljen je lazurno tretiran fon koji govori o drugačijem senzibilitetu umetnika koji težište stavlja na suptilna hromatska zračenja i vrednosti. Pažnju treba skrenuti i na partije zasićenog crtačkog tkiva koji na izvestan način sublimira ova dva pristupa. Sadejstvom apostrofiranih relacija postignuta je izbalansiranost, dok se dinamika kompozicije bazira na opozitno tretiranim formama, oštrim prodorima i usecima masa, reljefnoj teksturi i povremenim prisustvom manje ili više intezivnih kolorističkih polja.

Drugi deo izložbe čine mozaici koji Jocića predstavljaju kao zaokruženu umetničku ličnost. To su znalački i sigurno organizovane likovne celine u kojima je veštim izvođačkim postupkom u potpunosti ostvarena zamisao autora. On je umetnik koji oseća kompoziciju, odnos oblika i boja, valerske kontraste i oni su dosledno sprovedeni u svakom moziku. U odnosu na crtež, vizuelna predstava u mozaiku je stilizovana do nivoa koji se graniči sa apstrakcijom. Na prvi pogled to su jednostavni odnosi površina, ali činjenica da je analitički promišljeno vizuelno delovanje svakog elementa govori o njihovoj složenoj i delikatno koncipiranoj strukturi. Jocić se ne ograničava na liniju, već dejstvuje površinama, suptilnim tonskim gradacijama i kontrastima svetlog i tamnog koji su važan element za sugestiju plastičnosti. Težnja ka plastičnosti naročito dolazi do izražaja u središnjem delu mozaika koji za umetnika predstavlja povod za kompozicione varijacije. Centralno organizovan motiv kipti od linearnih ritmova i dinamike. Artikulisan je geometrijskim formama, hromatskom demarkacijom linije koja je nosilac fabule, perspektivom planova i njihovim prodorima u prostor. Kao protivteža centralnom delu, čime se ujedno celini daje uravnoteženost, postavljena je svojevrsna bordura satkana od dominantnih tonova nežno sive ili oker boje.

Opšti utisak je da Nebojša Jocić, nezavisno od modusa izražavanja, voli da istražuje i preispituje vlastiti likovni rukopis, čime potvrđuje svoju težnju za visokim dometima u umetnosti. U tom kontekstu treba razumeti i Brakov citat koji se može posmatrati kao Jocićev kredo u umetnosti.

Olivera Vukotić