DON KIHOT I UMETNOST GRAFIKE

Poznanstvo sa Nenadom nametnulo mi je konstataciju da su mu svojstvene neke osobine glavnog junaka Servantesovog dela, iz čega proizilazi da postoje neki dublji razlozi za ovakvo njegovo tematsko opredeljenje. Umetnik je stoga mogao da nijansirano prikaže ne samo svoje viđenje spoljašnjeg izgleda Don Kihota i drugih likova u činu akcije, nego da i unutrašnje biće, u sveukupnom htenju, ponudi spoznaji gledaoca.
Pozvan, stajao sam pred Nenadovim grafikama. Svojom celovitošću ova izložba servantesovski podstiče posetioca da iznova postavi uvek, i danas, aktuelno pitanje o mogućnostima iskrenog ljudskog delanja, prinude odstupa u svet mašte, ali i promišljanja. Zatim, uvodi ga u varljivi utisak da je Don Kihot suviše naivan i smušen, dok u njegovom liku na ovim grafikama uočava smirenost i dalekovidost, i odgovornost, da bi, najzad, video i spoznao impulsom igre i stvaranja, nezaustljivo propinjanje Servantesovog junaka, prožetog hrabrošću, ka nedostižnom idealu slobode i pravde.

Dragić Kačarević, filozof

DON KIHOT U BEOGRADU

I posle četiri veka od objavljivanja Servantesovog romana o pustolovinama “Bistrog Viteza don Kihota od Manče”, najprevođenijeg i najčitanijeg dela posle Bibilije, ovaj riter tužnog lika putuje kroz vreme i prostor, podsećajući nas na večito čovekovo traganje za uzvišenim idealima. Borhes smatra da je “Don Kihot” prvi i najdublji psihološki roman, i poslednji i najbolji viteški roman. Don Kihot, taj anti-junak, u pikarskom svetu, sa baroknom bradicom, ispijenih obraza, i zasenjačkog pogleda, drznuo se da, eto, već stolećima uzburkava književnu i ostalu kritičku misao, iznova postavljajući pitanje: da li je život samo san i obmana, kao što je to govorio Servantesov savremenik, Kalderon?
Još jedan veliki evropski književnik, ne samo vremenski, već i po sentimentu blizak španskom geniju, tvrdio je da je naše biće “od snova satkano” – Šekspir. Njegov Hamlet i Servantesov vitez čine dva najvažnija simbola ljudske tragedije.
Godinama se odnos Don Kihota i Sanča Panse pažljivo analizira i psihološki ili literarno-kritički tumači. Njih dvojica su dve suprotnosti: plemić i seljak, mršavi i debeli, visoki i niski, asketa i hedonista…Dalje, u ontološkoj ravni: duh i materija, intelektualno i “prizemno”, san i java…I tako u beskonačno. Koliko god antipoda da se setimo, nećemo pogrešiti ako ih primenimo na ova dva karaktera. Pa ipak, niti Don Kihot može bez Sanča Panse, niti Sančo Pansa može bez Don Kihota. Mašta i stvarnost, ludost i razum, ideali i sebičnost, žrtva i bezumna hrabrost, neprekidno se sudaraju, prepliću, te čine ono što nazivamo životom. Uostalom, dualizam naše prirode stara je ljudska boljka.
Don Kihot sanja otvorenih očiju. Njegovo ludilo je način postojanja. Jer, život mu se, u uobrazilji, čini lepšim. U tom snoviđenju, vitez se oseća plemenitijim, boljim, vrednijim. A ako mu se, na trenutak, um i razbistri, pa sagleda svu okrutnost stvarnosti, on opet poželi da utone u maštariju, kako bi tu stvarnost prolepšao. Oklop ga štiti samo od fizičkog povređivanja, a od strela podsmeha čuva ga gospodsko dostojanstvo. Da nema njegovog drugog “ja”, ovaplođenog u liku dežmekastog, pragmatičnog Sanča Panse, ovaj tužni, i u svom svetu zatvoreni vitez, skončao bi u borbi sa vetrenjačama. Ali, šta je jadni, ovozemaljski život u poređenju sa snovima?
Da bi se čovekovo putešestvije kroz život dodatno zakomplikovalo, tu je i Don Kihotova, idealizovana ljubav, Dulčineja od Tobozoa. Ne tako istinska poput plemenite Petrarkine Laure, ili Danteove Beatriče i ostalih renesansnih gospi, već, nekako, lazurna i lepršava, odsanjana i stvorena u mašti usamljenog viteza. Ona ga – kao i svaka zvezda vodilja, kojoj čovek stremi – nosi sve dalje… Dalje od učmalosti i svakodnevice.
I evo Don Kihota danas, ovde: prepoznatljivi, suvonjavi i razbarušeni vitez, koji ponovo jaše putevima Gospodnjim. Ujedno smešan i tragičan u nastojanjima da ispravi “krive Drine”, stigao je u Beograd, “Uhvaćen” u grafikama Nenada Nikolića, kao parabola umetničkog, ili, uopšte, ljudskog sna. Svojim konceptom promišljeno, ali istovremeno spontano i iskreno u likovnom izrazu, autor koristi niz grafičkih tehnika – linogravuru, linorez, sito…Potom, svakom multioriginalu daje poseban pečat i jedinstvenost naknadnom intervencijom olovkom ili četkom, interpretacijama pozajmljenim iz drugih, slikarskih tehnika.
Svaki iskreni umetnik pomalo je Don Kihot. Zanesenjak, usamljenik, maštar, idealista. Onaj koga često ne razumeju; onaj kome se, ponekad, smeju, ali koji uvek ostaje optimista; onaj, koji ne očajava, jer je – kako to reče Servantes – „očajanje najveći ljudki greh“.

Milka Knežević-Ivašković

Diplomirao Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Prvo se bavio ilustracijom, karikaturom i stripom da bi, posle upoznavanja sa bakropisom i akvatintom prešao na klasične grafičke tehnike. Imao preko trideset samostalnih izložbi. Učestvovao na brojnim kolektivnim izložbama. Njegova dela, inspirisana mitologijom, religijom i literaturom, nalaze se u mnogim muzejskim, javnim i privatnim zbirkama. Član je ULUS-a od 1985. i “Beogradskog grafičkog trougla” od 1986. Onivač godišnje izložbe “Beografika” u Prodajnoj galeriji “Beograd” gde je zaposlen kao kustos.