Jeste. Ima tu i trenutnog rešavanja stvari. Bolje da kažem da je slikarstvo koje me okupira jedan "kontinuitet trenutaka". Akcija u slici može biti brza ili od kratkih zahvata, ali je sleganje i kontrola urađenog, pa možda i smirivanje euforije samog čina slikanja, mnogo duže. Tu se vidi taj kontinuitet. Ponavljanje postoji, ali kao put ka novim radovima. Priča jeste uvek drugačija, ne odgovara mi zatvoreni duhovni sistem. Volim da slike budu različite, ali i da se na njima prepozna ruka i razmišljanje njihovog autora...
Vaše slike poseduju određenu dozu mističnosti ali i zagonetnosti. Da li je taj utisak ono što želite da postignete kod publike i kakva reakcija posmatrača Vas raduje?
Utisak kod publike, koja može da se prepusti slobodnom gledanju slike, biva posledica autorskog rada od ideje do nastanka i prikazivanja slike i osetljivosti te iste publike. Ako je slika kod autora izdržala sopstveni test i potvrdu da uopšte može da se kaže za određeni rad da je konačan, velike su šanse da to neko prepozna i oseti. Na kraju, publika se samo prepušta gledanju, a autor je sam sebi i izvođač i kritika i publika. Nisam svesno radio zbog posmatrača, ali svesno sam se prepuštao čarima tajni slikarstva. Možda postojanje mnoštva tih tajni objašnjava tu mističnost i zagonetnost, ako je ima...
Slikarstvo materije često nije bilo prihvaćeno od strane likovne kritike. U kojoj meri Vam je bitna ta podrška i koliko će ti sudovi jednog dana u istoriji umetnosti biti relevantni?
Podrška je uvek dobrodošla, kritika pa makar i dobra, može da bude dragocen podsticaj. Možete iz drugog ugla – iz utiska kritičara, da sagledate svoj rad. Sve je u motivaciji. Ako radite iz svoje potrebe, iz ljubavi prema slikarskom poslu, ako volite sve što ta lepota nosi, nema brige. Onda znate gde ste, jer dobar rad će sigurno opstati, bez obzira da li je u pitanju slikarstvo materije ili kakvo drugo likvono delo.
A, sudovi su često različiti, dok vreme, ipak, sve pojave postavi na pravo mesto...!
Razgovor vodila: Olivera Vukotić, istoričar umetnosti
