Stvaralaštvo Mehmeda Slezovića u mnogo čemu je osobeno. Delikatnost njegovog umetničkog bića mogla se naslutiti još sredinom osamdesetih kada je prvom samostalnom izložbom zakoračio na jugoslovensku umetničku scenu. Višestruka interesovanja rezultirala su bogatim opusom u kome vrlo značajnu ulogu ima grafika. Ostvareni rezultati pozicionarali su ga kao jednog od najreprezentativnijih autora ovdašnje grafičke škole, što između ostalog, potvrđuju i dobijene nagrade u zemlji i inostranstvu.
Slezović je umetnik naglašenog kontemplativnog duha, umetnik koji osluškuje damare različitih podneblja i epoha i pažljivo ih participira kroz svoje stvaralaštvo. Uhvatiti smisao onoga što je prošlo i u sebi pratiti njegov eho koji potom transponuje u umetničko delo, za njega znači poći od realne datosti, preoblikovati je u poetsku viziju stvarnosti i u njoj izbrisati granicu između onog što je bilo i što je sada. Njegova umetnost se bavi egzistencijalnim suštinama za koje inspiraciju nalazi u bogatom kulturnom nasleđu podneblja u kome živi. Međutim, on svoju neiscrpnu umetničku radoznalost povremeno manifestuje i u temama drugačije orijentacije ali nezavisno od motivske preokupacije likovni prosede uvek zasniva na postulatima starih majstora.
Umetnička ličnost Mehmeda Slezovića se ispoljava u svim segmentima dela: inspiraciji, emociji, ideji ali i zanatu i tehnici jer on je jedan od onih stvaralaca koji vrlo pažljivo koncipira delo. Temelji ga na realistički intoniranim motivima, najčešće temama mrtve prirode utonulim u treperavu, sfumato atmosferu i estetici lepog. Predmetni sloj ima angažovanu intelektualno-emocionalnu ulogu jer je primarni nosilac umetnikove vizije u kojoj se mire poetske emanacije i formalna struktura. Mrtve prirode sa cvećem, narovima, orasima i sl., poseduju harmoniju koja evocira uspomene a kompozicija postaje pozornica likovne drame. Međutim, poetizacija motiva nije postignuta samo njegovim izborom i emocionalnom i simboličnom vrednošću već i istančanim sazvučjima plastične strukture realizovanim u tehnici mecotinte kojom Slezović poput virtoza vlada. Ove svojevrsne studije određenog motiva, koji je na nekim kompozicijama dat u gro planu, na drugim je multipliciran ili izdvojen kao separatna celina, na taj način stvaraju novu umetničku realnost. U njoj vizuelno prepoznatljive forme postaju medijator umetnikovih osećanja ali pokazuju i njegov iskren doživljaj prirode. To su jednostavni, semantički bogati grafički listovi koji plene osećajem za red, ritam, kombinatoriku i veštinu u stvaranju maksimalne raznolikosti u jedoobraznosti formi.
Nezavisno od toga o kakvom se vizuelnom prikazu radi, do izražaja dolazi najfinije modelovanje površina postignuto valerskim rafinmanom i minucioznim crtežom. Cela kompozicija izatkana je suptilnom gradacijom tonova i kontrastnom igrom površina i odnosa. U zavisnosti od upotrebljenih elemenata menja se i optička senzacija koja podiže emotivno dejstvo dela. Materijalna diferencijacija sprovedena je veštom manipulacijom svetlošću i senkama kroz koje se otkriva Slezovićeva zaintrigiranost odnosima jedne plastične vrednosti prema drugoj, kao i prema liniji i obliku. Svesno koristeći prednosti koje tehnika mecotinte poseduje, on jasno definisane forme integriše u strukturalno tkivo kompozicije, tako da iako ne gube svoju materijalnu konzistentnost, utapaju se u baršunasto vazdušasti omotač.
U toj kontrolisanoj “igri” formi, u jednostavnom i efektnom rasporedu elemenata, u naizgled izvesnoj mirnoći oblika prepoznaje se jedna sasvim lična nota koja ovu poetiku i čini tako osobenom. Jedna od njenih konstati su i crtačke arabeske, koje se mogu posmatrati i kao posrednik između forme i sadržine, dok njeni kaligrafski zapisi dovršavaju smisao celine. Besprekorno minuciozan, istovremeno i jedan od nosioca izvesne blagosti i zanosa, povremeno i tonske organizacije kompozicije, crtež je jedna od primarnih odrednica Slezovićevog grafičkog rukopisa, rukopisa koji na gledaoca deluje lično i duboko.
Olivera Vukotić
