Slikarstvo Slobodanke Rakić Šefer prepuno je novobaroknog intimizma, išarano detinjom toplinom i radošću, tako različito od trenutne mode suvog i ogoljenog konceptualizma, „natopljeno“ punoćom slikarskog izraza koje gotovo preti da izađe i izlije se iz zadatih formi, već duže od tri decenije postoji kao sastavni i nezaobilazan deo srpske likovne scene.

Slobodanka Rakić Šefer se od svoje prve samostalne izložbe na Kolarcu /1977.godine/, do ove poslednje u zemunskoj Galeriji 107 na kojoj će biti predstavljeno trideset najnovijih radova, pozicionirala kao jedna od najdominantnijih i prepoznatljivijih figura savremene srpske likovne scene, čije delo jasno prati liniju svetlosti i ljudskog uspona.

Na svojim „razigranim“ platnima, slikarka još od studentskih dana nedvosmisleno slavi ideju o životu, o njegovoj punoći i smislu, opseda je  čudesna moć i snaga prirode. Šeferka doslovce ignoriše sile mraka, ništavila i nihilizma, dajući tako prednost svakom novom danu, novom početku, vrednom radu i stvaralaštvu. Pred Slobodankinim rajskim pticama, vrednim pčelama, raskošnim paunovima ili liciderskim srcima, čovek dobija energetski „aspirin“ i mora da ostane „razoružan“ od bilo kakve vrste agresije.

U slikarskoj filozofiji Slobodanke Rakić Šefer život se rađa, on se ne predaje, ne nestaje, ne umire. U likovnom i životnom koloritu i prostoru,  ove slikarke prepoznatljivog umetničkog senzibiliteta, ali i radoznalog,  praktičnog i pragmatičnog duha koji je nagoni da neprestano radi i stvara nešto novo, ne ostaje previše mesta za boje mraka, za različite nijanse „crne“, čak ni sive boje.

Već nas i naslovi koje ona daje svojim slikama  „Ispred strehe dedine kolibe “, „To ja sanjam budnim okom“,  odmah asociraju na poetske i romantične trenutke. Možda bi se nekom naivnom ili površnom posmatraču, na trenutak, moglo učiniti da je slikarka duboko zagazila u svet sopstvene mašte, koji je poprilično udaljen i distanciran od histerične realnosti koju nam nudi 21.vek.

Zato Šeferka jednim od svojih osnovnih zadatka smatra potrebu da ozari,  možda je istinitije reći da obraduje, da razgali tog umornog i istrošenog  čoveka s početka trećeg milenijuma. To „belilo“ na njenom platnu, ptice koje se poigravaju na simsu njenog ateljea, golubovi, mačke, pa sušeno cveće, šišarke, šarena jaja, nagoni nas da se osetimo uzbuđenim i na najlakši način uspostavimo prirodnu vezu sa svojim iskonom, sa prapočetkom.     

Takav stav natopljen ljubavlju koji, na neki način, organski izvire iz njene prirode, slikarka ima potrebu da brani dosledno i hrabro. Jer, Šeferka iskreno veruje da je to misija koju ima na zemaljskoj kugli.

Šta bi ona mogla da uradi osim da svetu ništavila i beznađa, svetu vrednosne i moralne anarhije u koji je zapao i debelo se zapleo čovek današnjice, ponudi radost i lepotu. Slobodanka Rakić Šefer svetu haosa odlučno suprostavlja svet harmonije. Lepo ružnom. Dobrotu silama zla. U ratu koji ona „ratuje“ istina i ljubav su jedini i vrhunski komandanti.  

Slično kao u roju ili košnici pčela koje Šeferka rado slika, i na njenim platnima vlada prilična „gužva“, platna su joj bogata slikarskom simbolikom koliko i njena rodna Mačva. 

Šeferka nam se svih ovih godina javlja kao izuzetno plodan stvaralac, koja je i angažovan mislilac i analitičar svetskih društvenih zbivanja. Uprkos mnogih teškoća i civilizacijskih turbulencija, mimo vrednosnog i moralnog sunovrata sa kraja 20.veka, čini se da umetnica ne pristaje samo na jedno.

Njene slike „ne bole“, nisu u haosu, ne remete prirodnu ravnotežu. Na njenim platnima, bilo da je u fazi slikanja raskošnih paunova, vrednih pčela ili da misaono odskakuće do srpske njive pune sočnih plodova, nema ni pomisli o nedostataku ili o oskudici emocija.

Posebno je primetno da umetnica to čini u vremenu kada se „tog  titraja u duši“ pojedini stvaraoci stide, a drugi svesno iz krajnje racionalnih, pragmatičnih razloga odriču i lišavaju. 

Na platnima Slobodanke Rakić Šefer ništa nije isprljano, sve joj je devojački čisto, nekako svilenkasto, nežno, puteno. Umetnica nije dozvolila svojim mislima niti slikama da se duhovno obezvrede i ukaljaju. U njenoj najdubljoj slikarskoj abecedi sve je devičanski belo, svetlo.

To nikako ne znači da Slobodanka Rakić Šefer, kao jedan od vodećih beogradski intelektualaca, beži od istine i duboke spoznaje današnjeg vremena. „Belilo“ je način na koji se ona bori da sačuva unakažen moralni obraz čovečanstva. Ni u jednom momentu ona ne zatvara oči pred nedaćama i patnjama svoga naroda, ne žmuri pred svetskim nepravdama, prirodnim polaritetima, pa čak i prolaznošču ljudskog sveta.

Aleksandra Marković
Oktobar 2008.