Kad je otvorila svoju Galeriju Feniks, gospođa Branka Pavić pozvala me je da u njoj izlažem svoje tajne i svoje snove. Prvi poziv nisam mogla da prihvatim jer sam spremala izložbu za Galeriju ULUS pod nazivom To ja sanjam budnim okom. Na drugi poziv bila sam sa Rajskim vrtovima u Modernoj galeriji u Užicu, na treći poziv bila sam pred izložbom u Galeriji 107, pod nazivom U ptici je pesma, ali ovog puta prihvatila sam sa zadovoljstvom! Steklo se nekoliko uslova.
Trenutno sam okupirana novim slikama, što će biti novina i za mene i za publiku. Tema je žena, a naziv se nametnuo sam: Nisam vila da zbijam oblake. Verovatno će mi biti potrebno godinu dve da temu valjano obradim i napravim izložbu?

Toliko vremena a da me nema pred mojom publikom koja me tako verno prati i daje mi snage da istrajem! A otkako sam napravila svoj sajt prati me i na desetine mladih ljudi koji su mi dragocena podrška.

Još je jedan povod, ponuđeni termin za otvaranje izložbe: 1. septembar. Nasmejala sam se, jer je to rođendan moga supruga koji je pre 30. godina imao hrabrosti da se upusti u životnu avanturu sa takvom umetnicom koja stalno sanja a još i upornosti i istrajnosti da je iz izložbe u izložbu prati! Zato ovu izložbu posvećujem mome suprugu Stevanu.

S obzirom da ćemo na nove slike čekati, rešila sam da moje mlade prijatelje upoznam sa svojim starim slikama pa sam iz svakog ciklusa izložila po neku i nekoliko skorašnjih. Takođe želim i svoju dosadašnju publiku da podsetim na svoje početke i kontinuitet.

Studijske slike su period traganja za sopstvenim slikarskim identitetom i trajao je od završetka studija do 1980. godine kada «otkrivam» «bele slike» i nazivam ih Vajatima svetlosti. To su specifične slike prepoznatljive po belim ornamentima, školjkama i belucima kojima sam gradila svetove snova i bajki.

Njih su zamenile Pčele-Medeni vajati, slike prepoznatljive po toplim okerima i umbrama i simbolici tog malenog bića-bisera živog sveta i zaštitnog znaka eko sistema. Vajati spokoja-Molitvenici su moj odgovor i odbrana od beznađa u kojem smo se i kao narod i kao država našli 1993.godine.

Zatim dolaze Sinteze-Obrade-Citati, kada mi je cela istorija umetnosti postala baza podataka za bezgranične igre, preispitivanja, upoređivanja i kombinovanja. Umetnik sa Tire, predhrišćanski period, vizantijska ikonografija, pa sva otkrića moderne umetnosti u 20. veku, zatim neke pojedinačne poetike. Sve to je meni bilo drago i blisko pa sam počela obrade na svoj način.

Preokret i ponovno vraćanje na sopstveni identitet u prostoru i vremenu dale su mi stolice. Došle su same, same su se nametnule i počele da me slikarski provociraju: stolica kao sudbina pojedinca ali i sudina naroda. Otuda: ministarska stolica, saborne stolice, muzičarske, hedonističke, obične, narodne, ali i razne druge. Tu mi je pomoglo i moje ranije iskustvo sa ornamentima jer sam stolice smeštala u virtuelne pejzaže građene od prepoznatljivih ornamenata. Bilo kakav dogovor, razgovor, pregovor vezan za Bliski istok, smeštala bih i obrađivala sa ornamentikom i simbolima sa tog područja. Sabore bih vezivala za ornamentiku i simbole sa našeg područja, jer smo mi saborni narod...

Posle dolaze Svetkovine i moja skoncentrisanost uglavnom na vizantijske simbole, simbole sa stećaka i spomenika krajputaša i naše izvorne narodne ornamentike. A ovaj ciklus mi je, kao kod utreniranog sportiste, iznedrio Paunove-Rajske ptice.

Zato Vam, kao na dlanu, darujem od svega po malo. A Vi uživajte, upoređujte, analizirajte, kritikujte, tražite! Ja Vam obećavam žene: lepe, mlade, zrele, pesnikinje, muzičarke, operske dive, balerine, kuvarice, prodavačice, majke, vitke i punačke, žene razne, žene sanjane ali i one među nama. Možda će mi biti najteže da uradim slikarku? Ali pokušaću i nju.

Vaša Slobodanka Šefer
21. jul 2009. godine