CVETNA NEDELJA
Pred najradosniji hrišćanski praznik Uskrs, u Srpskom kulturnom centru “Sveti Sava”, 22. marta otvorena je samostalna izložba Slobodanke Rakić Šefer, 18 godina nakon njenog prethodnog predstavljanja u Subotici. Čitavo punoletstvo minulog vremena, nikako spokojnog i pomirljivog, bilo je sasvim dovoljno da očiglednu zrelost koju nam je umetnica svojim delima na ovoj postavci darivala, potvrdi njenu stamenu opredeljenost ka lepom i najlepšem, ponudi njen obračun sa ružnim i zlim, otkrije njenu spremnost da brani ono najvrednije u svom ali i našem svetu, ništa drugo do lepotu umetnosti, lepotu života.
Operedelivši se da svoju samostalnu izložbu slika nazove Cvetna nedelja, Slobodanka Rakić Šefer, samo je na svom stvaralačkom putu još jednom potvrdila, da potpuno pripada onoj stvaralačkoj eliti, za koju je estetika – lepota nežnosti, stvaralaštvo – toplina ljubavi, a delo, odnosno slika uzvišeno stanje duha u svom najpemenitijem fluidu. Cvet u Cvetnoj nedelji je više od dubokog uverenja u lepotu i blagost, u osmeh i nežnost. Cvetna nedelja je životni stav Slobodanke Rakić Šefer, koji ona tako zdušno, celim svojim bićem, stvaralačkim pogotovo, brani i uspeva u tome.
Samostalna izložba 92. po redu, ponudila je isto toliko uljanih slika, srednjih dimenzija, postavljenih u skladnom ritmu u Srpskom kulturnom centru ‚‚Sveti Sava‚‚ u Subotici, ponekad u neočekivanom vertikalnom, potom i horizontalnom, najčešće u kvadratnom ramu, koji na pravi način ističe i veliča kompletno delo, celovitost slike, stvarajući posebnu atmosferu, začinjenu nepredvidivim ritmom u kojem konzumentu ne preostaje ništa drugo već da u intimnom susretu komunicira sa slikama i doživi onaj iskreni užitak koji mu daruje vredno umetničko delo. Kolorit sa slika nas od prvog pogleda vezuje svojom razbokorenošću preko ponuđenih cvetnih bašti i buketa, reflektujući na pravi način zapravo, dom, odnosno kuću, porodicu, simbolišući pre svega ženu, nudeći život, jer Slobodanka Rakić Šefer jeste nadahnuti slikar života, koji od toga ne odstupa. Kao retko koji stvaralac`, ona uspeva svojim simboličkim elementima koji se na njenim slikama pojavljuju, da stvori tako osetnu idiličnu atmosferu, da ponudi radost kao svojevrsni melem u ovim turobnim, nikako lagodnom vremenima. Teško se oteti utisku i uz uzdah nekih prošlih vremena, ne prepoznati toplinu kojom nas ostareli čajnik ili višnje na stolu, zapravo podsećaju na brižnost majke, njene topline, koju nam tako nenametljivo a tako sugestivno nudi umetnica, stvarajući osetan fluid prijatnosti kućnog ambijenta. Svekoliku sliku detinjstva i radosti dopunjuje prisustvo stolice kao oličenja domaćina, ali i prislonjene bicikle, koja tako jasno simbolizuje prošla vremena u kojima je, za razliku od jurnjave, spokojstvo porodična harmonija značila, onaj gradivni elemenat u kojem su stasavale i bile satkane bezrbojne generacije nasmejanih. Danas ih je sve manje, što Slobodanka Rakić Šefer, kao svoju posrednu poruku, koju, ma kako njene slike bile u nežnosti okupane, ipak tako smelo šalje konzumentu.
Kompoziciona neverovatrnost, u kojoj se estetski sklad potpuno uklapa u ponuđeno delo, žestinom autentičnog likovnog traga, prenosi se na posmatrača, pa tako pored cveća autor po baštama seje stolice, simbolišući zapravo, prisustvo domaćina, kao refleksiju porodice, kao nezaobilaznu i vrednu ćeliju prošlosti, sadašnjosti ali i budućnosti, koja, čini se jedina i na najbolji način, može iznedriti budući život. A život na izloženim slikama uvek je u cvetu, onom koji pupi i nikada ne vene, baš kao i Slobodankin osmeh koji u svojoj toplini večno traje. Život koji nam tako očigledno slikarka nudi je osetan u bašti pred kućom, u pupoljcima, ranom voću, uvek i neizostavno s proleća, kada se sve iznova budi i rađa, uvek život daruje. Stolica kao simbol porodice u kojoj svi stasavamo za umetnicu je uzvišeni “detalj” kojem ona prinosi najlepšu čipku, oblači ga u neverovatno čedne velove, kiti ga biserima i školjkama, licitesrkim srcima, daruje ljubav, stvarajući svojevrsnu apoteozu u poštovanju tog trajnog i temeljnog simbola svakog doma i svake kuće, tako duboko prisutnog i u delima Slobodanke Rakić Šefer.
Ona namerno svoje stolice i klupe smešta po baštama i okućnicama stvarajući osetno nežnu i baršunastu atmosferu, koja toliko odiše novim životom, odiše nadanjem, koje nas je toliko puta do sada, ali baš kao i sada očuvalo i sačuvalo, nudeći nam osmeh kao neizostavni prkos prema svemu ružnom. Njene slike odišu miomirosom vrednog artističkog dela, samo im treba prići i osetiti neko blagorodno milovanje, negde u dubini nas samih. Nose one i patinu prošlosti koja ovog puta ni u kom slučaju ne zastareva, ne gubi na svežini, već samo doprinosi umetničkom smislu kojeg tako seriozno i strpljivo, detalj po detalj, umetnica gradi, slaže naslage boja, ali i naslage života koje opredmećuju onu esenciju snage koju očigledno njene slike nose. I nazivi njenih dela tako harmonično egzistiraju sa motivom na njima, otvarajući zapitanost i nudeći svojevrsni stih, koji nas u mašti, na tako suptilan način vodi do samog bića i suštine svake slike, otkrivajući nam i romansijersku liniju autora.
Još jedan tako značajan simbol na slikama Slobodanke Rakić Šefer jeste, baš kao što je i njeno ima, sloboda, koja se očituje na pticama sveprisutnim, od lastavica visoko poletelim u ljubavnom zagrljaju do sada neviđenom, golubovima u avlijama života, pa sve do pauna, odnosno rajskih ptica, koje u svojoj raskoši iznova brane uzvišenost i plemenitoist doma, ostavljajući nas u nadi da ćemo sa rajskom pticom i sami Raj otkriti. Sloboda o kojoj ovde zborimo nije samo ona oličena u ptici, već i stvaralačka sloboda koju je slikarka očigledno osvojila, ali je nesmanjenom žestinom i nadalje osvaja, kao večnu kategoriju u stvaralačkom usudu.
Slobodanka Rakić Šefer je zrela slikarka, njen likovni izraz je autentičan i nadaleko prepoznatljiv, on je van trendovski kratkovekih i pomodnih izama, on nosi očiglednu trajnost otkrivajući nam i zanatski i filigranski posebno prisan rukopis, zaokružen u harmoničnom svetu ponuđenih motiva, čini se onih, koji nas najčešće okružuju, a zapravo onih na koje i sami nedovoljno pažnje obraćamo. Slike ove priznate umetnice nose mnoge detalje, nude pregršt sitnica, rasutih po našim životima satkanih upravo od tih sitnica. Slobodanka ih na svojim platnima trajno beleži, ne dajući da nestanu, da se zagube ili zaborave.
Pikturalnost na slikama je ona suptilnost koja se pod ženskim rukama stvara i prekriva svekoliki život. Ona je taj dodatni elemenat koji u celovitosti umetničkog dela zaokružuje sklad Cvetne nedelje, nudeći uvek i iznova večnu ljubav, koja sa slika Slobodanke Rakić Šefer zrači. Njene slike nose istovremeno prisećanje i dah ranog detinjstva, fluid mladalaštva, ali i temeljnu zrelost u kojoj prepoznajemo definitivnu opredeljenost ka suštini stvarnog života, osvedočenog u cveću i kada cveće čine procvetale stolice, njen dnevnik ostavljen, nikako i zaboravljen, na klupi devojaštva, ponosna procvetalost rajskih ptica, bašta bakinih ćilima, ženske cipele izute pred kućom, baršunasta čipka kao svojevrsna morska pena iz koje se sami bogovi rađaju.
Slobodanka Rakić Šefer je i pesnikinja koja velikim, budnim očima skoncentrisano prati i beleži ne samo život oko sebe, već pre i iznad svega svoj život iznutra, svoju stvaralačku refleksiju očigledne umetničke snage, slušajući i zujanje pčela koje pored uboda i slast donose, prateći pticu koja samo bisere traži, ribe i školjke radosti okupane u svojoj modrini, ona čuva pauna u sumrak koji će njen, tako dragocen opus trajno sačuvati. Razbokorila je naše živote u ovoj bašti slika, sa koje se lepota cveta šepuri. Objedinila je slikarka na svojim delima zemlju, vazduh i vodu, nudeći onaj iskonski život, kojem su se tako pokajnički klanjali još od antičkog doba. Pred nama je ovog puta, poštovanja vredno umetničko delo, postavka Cvetna nedelja, pred kojim se iznova valja klanjati.
Ovu dobru izložbu otvorio je potpisnik ovih redova, dok je i sama umetnica imala reči zahvalnosti za ovaj praznik lepote priređen njenom samostalnom izložbom.
Mile Tasić
