„Ekspresija za mene nije u strasti koja se izražava u licu
ili izbija u naglom pokretu – ona je u čitavom rasporedu slike;
smeštaj tela, praznine oko njih, proporcije – sve igra svoju ulogu“.

Anri Matis (fr.Henri Matisse), 1908 „Beleške slikara“

Nago žensko telo je neiscrpna inspiracija slikara. Iako su umetnici najčešće svoje najbolje radove na ovu temu dali portretišući svoje žene/ljubavnice, primeri poput Renoara koji je gledajući žene slikao voće, a dok je posmatrao jabuke stvarao svoje najbolje aktove, pokazuju suprotno. Stojan Đurić je takođe jedan od umetnika čije slikarstvo pokazuju da je umetničko delo začarani svet u kome se iluzija i stvarnost stapaju u jedno.
Umetnička stvarnost Stojana Đurića zasnovana je na onome što njegove oči misle. Ta svest o slici, kao svetu za sebe, iznedrila je stvaraočeve slikarske istine. Njihova pojavnost se menja u zavisnosti od projektovanih ideja i doživljaja. Ovog puta su to slike sa motivom ženskog akta, temom kojoj je umetnik posvećen još od crteža nastalih u studentskim danima. Beogradska publika je Đurićeva slikarska ostvarenja inspirisana ovim motivom prvi put imala priliku da vidi 2005. godine na njegovoj samostalnoj izložbi u Galeriji ULUS. Slike izložene u Galeriji 107ostaju u domenu iste likovne poetike, ali sada je to zreliji likovni rukopis koji otkriva donekle drugačiji senzibilitet autora. U toj smelosti da rizikuje, Đurić se odrekao sigurnosti u korist neočekivanog ishoda koji postiže neposrednim prenošenjem senzacija. Lepota i nepredvidivost takvih likovnih ostvarenja je vrednost za sebe. Umetnik je toga svestan, neguje taj izraz i zato se njegova umetnost ne može posmatrati u narativnom kontekstu na relaciji umetnik-akt, već kao svojevrsna slikarska avantura.
Izložene slike nastale su tokom prošle i ove godine. U njima se ispoljava autorova orijentacija ka figuralnoj predstavi motiva. To su monumentalni aktovi dati u širokim, lazurnim površinama koje predstavljaju važnu komponentu u njegovom rukopisu. Različiti položaji tela za umetnika su povod za raznovrsna likovna rešenja u kojima se uvek polazi od navedene Matisove misli. Obnažena ženska figura prefinjene čulnosti nekada je stidljivo okrenuta leđima, u određenim situacijama smelo gleda svog posmatača a povremeno je prikazana u stanju čulne ekstaze. U amplitudi apostrofiranih vizuelnih kretanja Đurić je razvio raznovrsnu igru varijacija koje odlikuje stilsko jedinstvo.
Međutim, ono što najviše privlači pažnju u ovim kompozicijama je jednostavnost izražavanja. Oblici su slobodno definisani, linija je razigrana, ima ulogu konture i istovremeno daje koloristički intenzitet slici. Centralno organizovan motiv nosilac je fabule slike koja se manifestuje kroz različite likovne situacije. Figure su satkane od mrkih, sivih i ljubičastih tonovi čija međusobna preklapanja grade nepregledne dubine lazurnih površina. Sve to ove ženske aktove čiji se obrisi stapaju sa pozadinom čini efektno modelovanim. Tajna tog rezultata, između ostalog, nalazi se i u promišljenim kontrastima i usklađenim tonovima. Opozitni odnos hromatskih i ahromatskih površina, i monohromnih i tonski raznovrsnih ploha vešto je podređen opštem utisku slike. Konturni obrisi figura pulsiraju snagom fakture koja je antiteza povremeno ne tretiranom fonu, dok valerski pasaži kompoziciji daju balans. Ta vrsta veštine u kolorističkoj organizaciji kompozicije, slici  daje dinamiku i čini je vizuelno privlačnom. Ona kao takva ostavlja utisak da je nastala u jednom dahu, što je redak dar koji Stojan Đurić zna da artikuliše u pravom smeru.

Olivera Vukotić