FENOMEN TERRA
Jedinstveni Međunarodni simpozijum skulpture Terra svoju vitalnost i uspeh duguje odlično osmišljenoj koncepciji rada, stručnosti, vizionarstvu i veri njenog osnivača i voditelja Slobodana Kojića koji se sa jednakim intenzitetom trajno zalaže za njegovu kreativnu vitalnost i razvoj prema svetskom vrhunskom obrazovnom centru.
Fenomen stvaralačkog punkta Terra događa se s istim intenzitetom iz godine u godinu. I ako smo se na domaćem terenu, već pri isteku treće decenije postojanja, navikli da je umetnički rad u Terri nešto posve očekivano, iz te opuštenosti probude nas svake sezone novi umetnici. Njihov boravak u Terri uvek je prepun oduševljenja, ali više od konkretnih sručnih pohvala potvrdu o jedinstvenosti ovog Simpozijuma u svetu uvek daju svojim kreativnim odgovorom.
I prošle, 2009. godine Terra je okupila respektabilne umetnike iz više kulturnih centara sveta, vajare neobičnih životnih i bogatih umetničkih biografija s iskustvima studija i profesorske prakse na domaćim i poznatim univerzitetima umetnosti SAD-a, Francuske, Kanade, Italije. Ovde su se, u kontaktu sa glinom iz diluvijalnih slojeva Zemlje, suočili sa jedinstvenim izazovom kreiranja terakota velikih dimenzija. Gledali smo ih kako, prepušteni svojoj ideji, rade ispunjeni osećanjem da se nalaze na pravom mestu, u ambijentu u kojem ništa ne može narušiti koncentraciju i mir. Količina fizičkog napora uloženog pri građenju velikih volumena, bila je za njih i poslenike Terre svojevrsan ispit izdržljivosti, strpljivosti i ustrajnosti, ali je okončana pravim zadovoljstvom. Kontinuirano visoki kriterijumi izbora učesnika Simpozijuma i ove godine rezultirali su brojnim i odličnim skulpturama.
Anne Rochette koncentraciju usmerava na lepotu i savršenost prirodnih, organskih formi koje zahvata u fazama promene, potencirajući značenje prolaznosti. Nabujali volumeni uglačane površine daju utisak neprekidnog dinamičkog širenja iz šupljeg jezgra i zatezanja tanke opne volumena. Konkretizirajući ovaj proces, jednu vazdušastu formu otvara sitnim odušcima iz kojih klize kapi istisnute, oslobođene materije. Drugu, bestežinski terakotni oblak, trajno prizemljuje na travu Terrinog parka skulptura u nadrealnoj kompoziciji sa psom čvrsto usnulim na mekom jastuku. Paralelno stvara šest izvijenih stubova za koje izvodi uspešne realistične portrete voditelja i članova Terrine ekipe. Anne Rochette s posebnim senzibilitetom stavlja u relaciju kontrast nestvarno poetičnih prizora i realističkih predstava.
Wade Saunders rado prihvata različite materijale za realizaciju svojih skulpturalnih kompozicija. Od finalnih proizvoda, tesno posloženih i glazurom dinamično akcentiranih crepova, sazidao je atraktivnu, čisto i savremeno osmišljenu skulpturu – instalaciju. Stari crepovi, kao drevni zapisi na glinenim pločicama, u ovoj neobičnoj biblioteci sačuvaće deo Terrine umetničke prošlosti. Odlučio se, takođe, da rukom potencira čin stvaranja u u seriji reljefa obrubljujući ih identičnim frizom, kreativnim tragom duboko utisnutih prstiju. Na njima, svesno sirovom figuracijom ilustrira pet osetila, koje nesumnjivo boravak na ovom mestu pobuđuje u punom intenzitetu. Konceptualno ispisuje njihova značenja i smisao – « gledati-videti », slušati, osetiti i prepoznati mirise, okusiti, shvatiti senzaciju dodirom transformisane gline.
Francesco Roviello, racionalan i siguran, odlično usklađuje materijal sa volumenom stvarajući monumentalne skulpture promišljenih proporcija. Na njihovoj površini ne skriva pojaseve dugotrajnog građenja forme već je dodatno oživljava plitkim šrafurama. S jasnom koncepcijom koncentrira se na vertikalu stuba, na kontinuitet volumena u kojem jedinstvo čine bista i postament ili torzo i postament. Kontroliranim minimalnim deformacijama stilizovane forme ističe plastičke vrednosti skulpture a blagim narušavanjem ravnoteže simulira pokret. Krajnji utisak odaje dominaciju prostorom, u smislu zauzimanja i njegovog određenja, jednostavnost bez pretenzija, kao univerzalni jezik spomenik spomeničke skulpture, delo osame i spiritualnog naboja.
Zlatko Glamočak sabija rasute delove ljudskih skeleta u velike zemljane kubuse, ostavlja ih u obliku jednostranog reljefa samo delom vidljivima postižući utisak nenadanog otkrića bezimenog stratišta. Skulpture predstavlja kao instalaciju, postavlja ih u nizu na šine kao vagonete, sa direktnim asocijacijama na instrumente ljudskog satiranja. U duhu svog prepoznatljivo šokantnog, nadrealno naturalističnog izraza stvara i drugo delo koje možemo staviti u relaciju za prethodnim. Na velikom čvrstom bloku gline prostire zgrčeni skelet goveda kojeg još nije zarobila zemlja i aplicira kost lobanje kao “slučajno pronađeni predmet”. Prirodno nestajanje nasuprot prekinutog života, proticanje vremena nasuprot nasilno zaustavljenom, sugestivnost akumulacije značenja. Na kraju zemlja sve upija i čuva, ali metafore krika pobune uma izbijaju na površinu.
Srđan Šegan odlučuje se za gotovo nemoguć poduhvat da na iskustvima svojih ogromnih prostornih crteža realizuje plitki reljef dugačak deset metara (dobro zna da se u Terri ne posustaje pred novim izazovima izvedbe u terakoti). Kao razvučena senka nestvarnog gigantskog bića, fiksirana za zid i statična, Šeganova skulptura, ipak, snagom svoje ekspresivnosti, kao da preti prolaskom kroz prostor. Rastočena, tragično ogoljena forma tek nalik na apsurdno deformisano ljudsko telo nedefiniranog pola, izbrazdana je čudnovatim crtežom životinjskih predstava i simbola. Autor pokušava sažeti promišljanja i osećanja na relacijama stvarnosti i iluzije, svesnog i iracionalnog, ljudskog i animalnog. Ali, njihove granice se stalno prepliću, zato ovo delo pripada kategoriji mitsko ritualnih predmeta kojima autor izražava pobunu protiv ustaljenih formi i naglašava potrebu promena.
Anne Rochette, Wade Saunders, Francesco Roviello, Zlatko Galmočak i Srđan Šegan, obogatili su svojim delima Terrinu jedinstvenu svetsku zbirku monumentalnih terakota i po tome će, kao i mnogi pre njih, ostati trajno zapamćeni.
Iako su svojim poreklom, umetničkim opredeljenjima i izrazima potpuno različite vajarske ličnosti, sagledavajući njihove skulpture možemo ih doživeti kao zatvorenost životnog ciklusa koji polazi od pronađenih osetila Saundersa, organskih formi Anne Rochette, konkretnih portreta i spokojnog realizma životinja, preko njihove deformacije u svetu neprepoznatljivih Šeganovih bića, do nestajanja i uništenja na Glamočakovim terakotama i na kraju, u težnji za besmrtnim, do Roviellovih spomenika ljudskoj prolaznosti.
Međutim, ove autore zasigurno ćemo pominjati i kao poslednje vajare koji su imali svojevrsnu privilegiju da stvaraju u autentičnom ambijentu Drugog pogona napuštene stare ciglane koji je nepunih trideset godina bio prepoznatljivost Terre. Dok u leto 2010. godine otvaramo izložbu skulptura prošlogodišnjeg saziva ovaj se prostor restaurira i postepeno adaptira u veličanstveni savremeno uređen atelje u kojem vrednosti plemenitom ciglom besprekorno zidane građevine dolaze do punog izražaja.
Olga Šram
