Ivanka Živković je na domaćoj likovnoj sceni permanentno prisutna od 1960. godine kada je diplomirala na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti. Od tada do danas bavi se različitim vidovima umetničkog stvaralaštva, što njenu biografiju čini izuzetno bogatom i raznovrsnom, a nju jedinstvenom umetničkom ličnošću. Ivanka je slikarka koja se služi klasičnim slikarskim sredstvima a različiti modusi likovnog izražavanja su manifestacije njenog istraživačkog duha koji potvdu dobija i kroz izložbu pejzaža u Galeriji 107. 

Pejzaž je vekovna inspiracija umetnika i retki su autori koji u svom ateljeu nemaju platno, skicu ili crtež posvećen ovom klasičnom motivu. Ivanka Živković je pejzažnu fabulu svojih kompozicija našla boraveći na slikarskim kolonijama širom Srbije. Međutim, do sada njene pejzaže mogli su da vide samo oni koji su bili učesnici tih kolonija. Na ovoj izložbi prezentovani su radovi nastali u njenom ateljeu kao direktna posledica doživljenih iskustava. Iako se povremeno može prepoznati krajolik Studenice, Tare ili nekog pejzaža u Šumadiji, umetnica u ovim kompozicijama daje maha slobodnom slikarskom osećanju što ove predele čini kao da levitiraju između sna i jave.

Percepcijom izloženih radova već na prvi pogled stiče se utisak da oni u sebi sadrže mnogo više nego što se na prvi pogled može anticipirati. Autorku interesuje motiv sam po sebi ali ga prožima i drugim vrednostima, kolorističkim, valerskim i nadasve emocionalnim. Snažan lični izraz ovih pejzaža emanira poetska sazvučja izatkana raznovrsnim slikarskim postupcima. Težeći da svakoj slici da što evokativniju likovnu sadržinu umetnica stvara predele bogate u izrazu, u dramatici, u boji. To su kompozicije u kojima je naglašen ritam i dramatika odnosa koji se manifestuju kroz igru oblika i boja tako da se, između ostalog,  može govoriti o jednom dinamičnom slikarskom jeziku.

Insistiranjem na formi i jasno definisanim površinama daje se arhitektonski skelet za rešavanje plastičnih problema slike, dok su pastuozni potez i bogata paleta osnovni gradivni elementi. Ivanka neguje rafinovan kolorit u širokim površinama i u njima kao takvim do punog izražaja dolaze postignute hromatske vrednosti. Međutim, ona svoju paletu ne ograničava već koristi i donekle neuobičajene boje za pejzaž, ružičastu, žutu i ljubičastu, koje na nekim platnima predstavljaju dominantnu harmoniju. Ti hromatski izmaštani pejzaži poput bajke posmatrača uvlače u vrtloge svojih čarolija, dok nas ovi drugi, realistički kolorisani predeli osvajaju snagom doživljene vizuelne predstave. Nebo je uvek dato kao monohromna površina tako da se može steći utisak da ima manje važnu ulogu kao ploha, ali kompozicija upravo iz tog odnosa različito tretiranih zona dobija dve komplementarne ravni koje celinu čine izbalansiranom. Povremeno su na nekim platnima prisutni arhitektonski objekti, koji nezavisno od toga da li su sakralni ili profani, ukazuju na prisustvo čoveka i njegovu neraskidivu vezu sa prirodom. U slavu tog odnosa nastale su ove kompozicije kao svojevsna Oda pejzažu.

Olivera Vukotić

Biografija I 1936, Beograd I

Akademiju likovnih umetnosti završila 1960. u klasi prof. Nedeljka Gvozdenovića, a postdiplomske studije na istoj Akademiji kod istog profesora 1962.godine.

Studije iz konzervacije i restauracije i magistraturu završila u Brislu 1966. godine.

Od 1974. do 2002. radila na Fakultetu likovnih umetnosti gde je i penzionisana u zvanju redovnog profesora. Na fakultetu Likovnih umetnosti bila prodekan u dva mandata – od 1981. do 1984. i v.d. dekan 1984. godine.

Na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu radial od 1996. do 2004. godine.

Član udruženja likovnih umetnika Srbije.