DEVOJKE BERU CVEĆE, A BOGINJE ZVEZDE
Čovek je objekt svojih nesvesnih stremljenja, impulsa, sačinjenih od neispunjenih, potisnutih želja, kojih nikada neće biti svestan. Zapreteni događaji, skučene slobode, neostvarene želje, sve emotivne teskobe ishodišta su nagonskih težnji.Naivni umetnici nisu svesni funkcije nesvesnog, jer je ona jedina psihološka instanca koja im daje pristup čulima. Otuda jedna od glavnih karakteristika dela naivnih umetnika – preplitanje i prožimanje realnog i irealnog. Ogroman potencijal koji ima naivni umetnik jeste potpuno samostalna, neomeđena kreativna energija, kojom slobodno oblikuje svoje predstave o svetu, svoje vizije. Zadovoljstvo otkrivanja enterijera sopstvene duše, svakako za čoveka bez ikakvog likovnog obrazovanja predstavlja veliki izazov, koji u snažnih individualista vodi u stvaranje novih vidova umetničke stvarnosti.
Već više od sedam decenija, naivni umetnici Srbije pronalaze čitavo bogatstvo motiva i doživljaja u svakodnevnom životu i običajima, narodnoj mitologiji, bližoj i daljoj prošlosti. Izvorni i iskreni u svojim nadahnućima i vizijama oni teže realizaciji uočenog na osnovu emocija, tako da predstavljeni događaji zavise od snage sećanja, umetnikovog doživljaja, a ne od promišljanja o strategiji likovnih elemenata.
Opus svakog naivnog umetnika predstavlja zaokruženu celinu koja nosi obeležje osobenog poimanja sveta. Svaki pojednačni pristup platnu autonomni je, originalni likovni čin. U toj porodici tvoraca novih estetičkih načela, Miroslav Živković, kao jedan od najznačajnijih naivnih umetnika Srbije, samosvojan i istrajan zauzima vrlo značajno mesto i u širim evropskim okvirima.
Prvi pokretački motiv Miroslava Živkovića dolazi iz najranijeg detinjstva, iz školske klupe. Slika na zidu učionice u Krnjinu, davne 1941. godine, magični portret Vuka Karadžića između Ćirila i Metodija –fascinirala je budućeg umetnika. Crveni fes na glavi Vuka bio je njegov prvi susret sa bojama. Vrlo brzo, u vihoru rata, slika biva bačena u podrum škole, gde počinje tajno Miroslavljevo hodočašće za vreme školskog odmora.
Još jedna će mu priča iz ranog detinjstva o magiji boje sudbonosno opredeliti stremljenja: Priča učiteljice Marije o nastanku godišnjih doba, ...kada krilate devojčice sa kičicom i bojom lete od cveta do cveta i boje voće raznim bojama...jabuke u crveno, kruške u žuto...Noćima je zatim gledao kroz prozor svoje sobe i čekao u svitanje te male čudotvorke želeći da od njih nauči neobičnu vrlinu.
Tom prilikom, govorio je umetnik, otvoren je prozor u meni kroz koji evo, još i danas gledam!
Portret nikada neće biti u sveri interesovanja našeg budućeg umetnika ali njegov rani kritičarski odnos prema ljudskoj gluposti i nemarnosti, instiktivni odnos strahopoštovanja prema umetničkom delu, divljenje koloritu - božanskoj magiji, stvoriće dobru osnovu za nastajanje originalnog opusa, tokom više od pet decenija, koji će razvoju naivne umetnosti dati novu dimenziju.
Prvi put samostalno izlaže 1956. godine u Omladinskoj galeriji na Obilićevom vencu u Beogradu, koja je već dugi niz godina pružala podršku izuzetno talentovanim, originalnim mladim umetnicima, da hrabro krenu sa svojim prvim predstavljanjima. U gradskoj sredini, brže i surovije upoznaje život sa svim svojim senkama. Naravno, ni on ne ostaje imun na sve produkte urbane sredine, koja je uzburkala svu pitomost pastorala u predelima njegove psihe naviknute na patrijarhalni poredak stvari i vrlina. Od pastira, Živković prerasta u Don Kihota koji se neprestano bori s vetrenjačama.
Kao vrlo mlad radio je u pirotskoj bolnici, kao medicinski tehničar na rendgenu i bio svakodnevno suočen sa ljudskim patnjama. Pod uticajem ovog bolnog taloga u njegovoj duši nastaće pedesetih, šezdeseti i sedamdesetih čitav niz slika sa motivima iz bolnice, operacionih sala, prosektura, bolničkih postelja u gluvo doba noći, svojstveni Dancemacabre. Nastaju uzenemirujuće ekspresivne i koloristički zasićene slike, po kojima bauljaju deformisane figure, kao odraz ne cenzurisane, sirove vizije: Toma truba 1960; Porodica, oko 1960; Divlji koncert, 1960; Ludaci i bolničari 1962; Grešnici, 1963; Hajka, 1964; Đavolji jahač,oko 1960; Preživljavanje,oko 1965; Pirotska bolnica u noći, 1970, itd.
Savremeno čitanje ranih radova ovog umetnika predstavlja rehabilitaciju estetike tih sugestivnih dela. Umetnik je u njima istraživač napetosti i dramatike. Jednostrano je likovna kritika prihvatala uglavnom dela iz njegove kasnije, druge faze stvaralaštva. Ova dela svedoče da umetnik već u najranijim radovima pokazuje zainteresovanost za čisto likovne vrednosti redukujući prisustvo motiva i naracije u simbol. On slika košmar životne vrteške u kome se smenjuju tragično i komično. Sukobljava široke planove i sveden kolorit, koji na jedinstveni način propušta postepeno svetlost čudnog porekla. Redukovani sirovi stil, strogi prednji plan, kao odraz ekspresivnosti događaja i umetnikove gotovo hipnotičke anagažovanosti, govore o posebnim estetskim kvalitetima, koji na žalost nisu prepoznati od strane likovne kritikeu vremenu u kojem su stvarani. Psihodelični, stilizovani, koloristički neobuzdani, ovi divni primerci marginalne umetnosti kod nas, svrstali bi Miroslava Živkovića, mladog buntovnika u umetnike marginalne umetnosti kod nas, tada u povoju.
Ali on će, tada neshvaćen i usamljen sa svojim sonornim slikama potresnih motiva, obeshrabren ipak napustiti ovaj trnoviti put. Predeli ljudskog bespuća u lavirintima bolesti, transformisaće se će kasnije u fantastične pastorale u kojima Miroslav, kao jedan od retko uspešnih u tome – slika vazduh (Vizitarke, 1986; Legenda o Prohoru Pčinjskom, 1995; Podoj u predvečerje, 2000...). Lazurna predvajanja formi ljudske anatomije i međumase sa snimaka, pojaviće se nesvesno kasnije u njegovim vazdušastim pejzažima nekih dalekih predela, u kojima ipak ne stanuje smrt, u kojima živi večno proleće.
Njegov naslikani vazduh je zaista vidljiv, obojen, uzbudljiv, sugestivan. Nosi neku čudnu patinu u svojim česticama, koja stvara osećaj spokojstva, harmonije, svakolike ravnoteže ( Lijari na odmoru, 1982.). Ta, gotovo onostrana izmaglica, kao da obavija neku unutrašnju svetlost i mi, posmatrajući njegovo platno, bilo da je to priroda utonula u zvezdanu noć ili čestar iza kojeg rudi zora ili zalazi sunce, svejedno je: osećamo kretanje u formi, tu čudesnu energiju iz dubine umetnikove duše. Tu, pred nama raste svetlost iz ponora, klizi niz krošnje i pobeđuje tminu (Putnici predvečerja, 2007). Nežno preklapanje planova pokazuje svu umetnikovu suptilnost, koju naročito postiže istančanom hromatskom i valerskom gradacijom.
Njegova čula, vremenom gotovo instruisana alhemijskim preobražavanjem nevidljivog u vidljivo, otporna su na fizičke činjenice iz opažajnog sveta. Realno opažajno ga zapravo ne pokreće ni u jednom pravcu, čak prema tome ima neku vrstu otpora. Upravo taj otpor nagoniće ga da više od pedest godina s jednakim žarom stvara neki bolji, lepši svet.
Sazrevanje samog bića umetnika otkriva se u njegovom drugačijem stavu prema životu i okruženju. Njegove slike više ne otkrivaju strah i zebnju, nemir i dramu zlog već sada optimistički stav prema životu. Njegova rešenost da stremi ka višim vrednostima, da idealizuje, teži ka savršenstvu, uzdiže ga i nagoni da još sa većim žarom istraje u svojoj misiji. Prizivajući tako, kada mu je bilo najteže, predele i prapredele svog zavičaja, rasla je u njemu potreba da stvori idealnu sliku stvarnosti, da ispravi sve nepravde i odagna svu ljudsku bol, da stvori obrazac idealnog, harmoničnog, beskonačnog.
Kao izvor neprestanih nadahnuća, prilika za evaziju umetnikove fikcije spojene sa neizmernom ljubavi i brigom za ljudski rod, osnovne teme Živkovićevih dela, pored ranih, psihodeličnih sa temama iz bolničkog dnevnika, jesu : selo, kao nostalgija za izgubljenim snovima, čistotom saznanja o svetu i životu; legende o postanku sveta; anegdote iz bliže i dalje prošlosti; istorijske kompozicije; kompozicije koje oslikavaju naše običaje, ali i starozavetne scene; pastorale itd. Neretko kompozicije kao deo našeg folklora, budu izmaštane do te mere da se graniče neprestano sa irealnim u vidu originalnih vizija vanvremenskih prostora (Lužnička kapljica, oko1975; Moja pretkinja vila u kosmosu, 1996; Postojbina mojih predaka Slovena, 2001.).
Predmet njegovog svakolikog interesovanja je čovek, kao krho biće, ranjivo, duhovno, zalutalo, koje tek otkriva tajnu univerzuma, ali koje pobeđuje sve prepreke, krči svoj put. Iako deluje nespretno poput Harlekina, ova nesrazmerna, izgubljena u prostoru, stilizovana ljudska figura odaje umetnika vizionara ali i hroničara. Umetnik nije posmatrač bez stava.
Ekspresivnost i napetost u ogoljenom pejzažu, otkriva nam umetnika filozofa, koji često zna da lamentira nad ljudskom sudbinom. Podstaknut je epizodom nekog detalja iz naše istorije koja mu pomaže da na originalan način da svoje naravoučenije o ljudskom grehu, o časti i čojstvu, o ljubavi za ljudski rod pre svega (Prelaz preko Albanije, 1984; Kosovski boj, 1989, Vizantinka, 1989; Dolina jorgovana, 1989; Majka devet Jugovića, 1995. ).
Likovi iz njegovih dela su vile, vilenjaci, neveste, predaci, junaci, pastiri. No, ipak je dominantan ženski lik. Žena je povod svakolike patnje i svakolike radosti: majka, seljanka, devojka, vila, nevesta, vodonoša, pastirica, mučenica, ona se bori da sačuva ognjište, svoju veru, čast, učini čudo kao spoj ljudskih osobina i božanskih moći. Pritom mu boja predstavlja pravo sredstvo koje materijalizuje svu kontemplaciju sopstvenog promišljanja o postojanju neslućenih daljina paralelnog sveta u kome žive blagosloveni. Boja i svetlost su dakle, osnova postignute atmosfere u delima Miroslava Živkovića ( Ognjena kola, 2005).
Kod vrsnih naivnih umetnika, poput Miroslava Živkovića, vremenom dolazi do potpunog zanemarivanja značaja motiva, dekorativnosti i narativnosti u korist nesvesnog interesovanja za igru likovnih elemenata. Od platna do platna, raste snaga umetnikove intencije, doseže sa godinama do viših sfera likovnosti. Tema postaje efemerna, tek samo pokretački motiv a sam umetnikov stil postaje tema Uvođenjem tehnike tačkanja, umetnik postiže likovne efekte: treperenje, strukturalnost, kretanje u formi, koja ovoga puta zrači nekom novom energijom, koju stvara govor rastinja i ptica. Uočljivo je lafontenovsko tkanje sižea, u kome svaka figura nosi neku svoju parabolu o dobrim pastirima sa Stare planine koji streme ka visinama kojima lebde vile i vilenjaci koji boje voće, jabuke u crveno a kruške u žuto...
Miroslav, ratnik svetlosti naših dana, još nije zatvorio prozor kroz koji budno čeka njihovo dozivanje. U međuvremenu, svedoci smo njegovih tajanstvenih daljina gde Devojke beru cveće a boginje zvezde!
Autor izložbe: Nina Krstić
Tekst u katalogu: Nina Krstić i Ljiljana Kojić
