(iz ciklusa tribina
Grafika danas koji je održan u periodu od 1998. do 2000. u Centru za grafiku i vizuelna istraživanja
Akademija (FLU), u Beogradu.
Koncepcija i vođenje tribine: Olivera Vukotić
Gost: Emir Dragulj
26.oktobar 1999. godine
Emir Dragulj je umetnik koji nikad nije skretao pažnju na sebe, ali je uvek bio prisutan na jugoslovenskoj umetničkoj sceni. Stojan Ćelić je rekao za njega: «On kao da je na samom početku svog umetničkog rada prvo ugledao neke znakove ljudskog bitisanja, a onda u njima i kroz njih one koji ga vraćaju mladosti». Egzistencija čoveka je centralna tema u opusu Emira Dragulja i ona se može pratiti kroz seriju kompozicija pod nazivom «Odlazak», koju je prvi put obradio 1968, ali je i danas prisutna u njegovom opusu. Motivski je orijentisan ka zavičajnim predelima Bosne, temama ljubavi i usamljenosti. Privrženost dubokoj štampi i tehnička virtuoznost odlikuje grafički opus ovog autora. Ono po čemu je Emir Dragulj prepoznatljiv je i minicuziozno tj. filigranski tretirana grafika malog formata koja predstavlja jedan od idioma njegove poetike. Intezivno bavljenje minijaturom Dragulja čini kompetentnim sagovornikom za temu «Grafika malog formata».
Vaša sklonost ka malom formatu datira još iz gimnazijskih dana, da bi danas grafika malog formata bila jedna od osobenosti vašeg umetničkog opusa. Odakle ta odanost malom formatu?
Ne bih tačno znao da kažem. Ako razmišljam o minijaturi, prisjetio bih se definicije minijature u šahu: sa najmanje poteza dobiti partiju. To može da se odnosi i na grafiku, ali postoji i minijatura u slikarstvu, književnosti, muzici itd. Mislim da se javlja od praistorije do danas, samo što je posle definisana kao grafika malog formata. Poljaci imaju bijenale evropskih razmjera, koje je sad možda trijenale male grafike, pod nazivom «Grafika mali form». Dosta izložbi u svijetu je posvećeno grafici malog formata. Postoje međunarodne izložbe u Grafičkom pres-centru u Njujorku, Lođu, Kuvenu u Belgiji, Fredrihštatu u Norveškoj, kod nas u Gornjem Milanovcu itd. Poslednjih deset godina teško ih je pratiti iz naših uslova. Kad sam izlagao u pres-centru u Njujorku, format klišea nije smeo da pređe pet centimetara. Kasnije, kad sam dobio katalog video sam da oni prave izložbu po kojoj format same grafike ne prelazi jedan ipo centimetar, što me je iznenadilo. Ne zaboravimo da minijatura postoji u raznim oblicima, kao na zrnu riže. Ne znam da li to spada u umjetnost, ali visok zanat jeste. A umjetnost je zaista teško definisati...
Mala grafika je odnegovana u knjizi, ugledom na iluminaciju, da bi kao ilustracija pratila tekstove. Knjiga joj je odredila okvir i format. Danas grafika malog formata nastavlja da živi kao slobodan list. Kako je tekao taj proces oslobađanje od knjige?
Smatra se da su prvi počeci grafike u Mesopotamiji, Egiptu, na Kritu, znači u osvit civilizacije. Tada još nije bio otkriven papir, tako da se grafika radila bez boje, na glinenim pločicama koje su se sušile na suncu. To su bile trgovačke oznake o robi, o mateijalu, ali se to računa početkom grafike. Kao i prsten, to je isto grafika, koja se u ovom slučaju može nazvati minijaturom...
U 16.veku u Evropi je postojala grupa tzv. malih majstora, koja je negovala isključivo formu eks librisa. Da li danas postoje slične asocijacije i, ako postoje koliki je njihov značaj za negovanje malog formata?
Grafika je neodvojivo vezana za knjigu, kao ilustracija u to vrijeme a i ranije. Putovala je Evropom, na sve strane sveta su raznošene grafike brodovima, tako da su Direra nosili sve do Krima. Nedavno gledajući Rembrantove grafike, vidim da je on štampao na japanskom papiru, a ne zaboravimo da je živeo od 1663. do 1669.godine. Te razmjene, trgovačke i kulturne doprinosile su poznavanju i slavi grafike, a i samih autora. Eks libris se i danas njeguje u nekim zemljama, posebno u krugu zemalja sa dugom tradicijom, u zemljama Srednje Evrope...
Pedesetih i šezdesetih postojalo je Društvo prijatelja grafike – Arta, koje se zalagalo za negovanje grafike. Da li je potrebno da i danas tako nešto da postoji?
Sigurno da je potrebno. «Arta» je osnovana u vreme poleta i entuzijazma, ekonomskog i kulturnog, kavog više nema. Možda je to surovo, ali umjetnost počiva na novcu. Prvi put kad sam čuo tu definiciju, meni je to zasmetalo. Ne zaboravimo da je crkva bila mecena kroz istoriju. Da nije bilo crkve ne znam da li bi Mikelanđelo napravio sva svoja dela, a i mnogi drugi. Kad pominjemo rad u minijaturi, imamo škole Srednje Evrope, Flamance i Nemce, kod kojih je minijatura posebno gajena. Do visokog stepena razvoja te vještine došlo se polovinom 18. pa do 19.vijeka kada su se radili portreti na medaljonima koji se mogu videti po muzejima u Beču i na drugim stranama, kao i kod nas u Vojvodini. To je isto uticaj Srednje Evrope...
Slažete li se sa konstatacijom Bogdana Kršića da mala grafika čuva grafiku ?
To je lijepo rečeno i naravno da se slažem. O minijaturi je nemoguće sve ispričati. Uzmimo da je ona vjekovima rađena u Persiji. Čuvene persijske minijature su uticale na umjetnost Zapada, pogotovo prošlog vijeka, na Matisa i druge. Jedno vrijeme je bilo veliko interesovanje za orijentalanu umjetnost, pogotovu za persijsku minijaturu. To je sa Istoka išlo do Japana. Da ne zaboravimo koliko je Japan svojom bogatom, dugom i neprekinutom tradicijom, odnosno japanska štampa (drvorezi u boji), uticao na umjetnike, među njima i na Van Goga. ..
Zašto postoji podela na grafiku malog i velikog formata ?
Ne bih znao reći odakle ta podjela. Možda zbog knjige, možda je ona uticala na format. Ja to ne bih delio. Neka deli neko drugi. Ja pravim grafiku kako znam i umijem, na najbolji mogući način. Kao ilustracija toga kod grafičara postoji običaj da se za Novu godinu razmenjuju čestitke u obliku grafika malog formata (poštanska koverta). To je ona oznaka PF plus nova godina koja je po redu. U vrijeme šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih ta razmena je bila dosta živa. Mala grafika ili grafika malog formata je prije svega grafika...
U GGK računa se da su dimenzije male grafike da duža strana bude 20 cm, a u Leskovcu (Bijenale grafike malog formata) 15x15cm. Koja je krajnja granica za format?
To je teško definisati, jer ide u rasponu od 1,5 do 20 cm, šo je ogromna razlika. Možda postoje neke međunarodne konvencije o tome, ali to još nigdje nije strogo definisano. Pojedine međunarodne izložbe imaju propisano do koliko centimetara može da bude kliše, odnosno ploča ili format papira...
Da li je neka tehnika prijemčljivija za izradu grafike malog formata?
Mislim da to ne zavisi od tehnike, već od materijala koji pojedinom slikaru, odnosno grafičaru odgovara. To može da bude drvorez, koji se brze štampa od duboke štampe. Ja koristim duboku štampu, odnosno mecotintu, suvu iglu, rulet i kombinaciju svih tih tehnika, koristeći boju. Grafika u boji se radi u više klišea, ako to opravdava likovnost. Da li je u boji ili nije, nije važno. Bitan je kvalitet same ploče, odnosno prevashodno je važno samo djelo. ..
(segment tribine)
Olivera Vukotić
