(iz ciklusa tribina
Grafika danas koji je održan u periodu od 1998. do 2000. u Centru za grafiku i vizuelna istraživanja
Akademija (FLU), u Beogradu.
Koncepcija i vođenje tribine: Olivera Vukotić
Gost: Nebojša Radojev
28. oktobar 1998. godine
Početkom 20.veka Ljubomir Ivanović je bio jedini slikar koji je napustio slikarstvo i posvetio se grafici. U 20. veku i dalje je retkost da se umetnik odrekne slikarstva u korist grafike, kao što je to uradio Nebojša Radojev, koji je svoj umetnički identitet ostvario u ovom mediju. Njegov stvaralački opus, brojne samostalne i grupne izložbe, nagrade Oktobarskog salona Beograda, Veliki pečat GGK i druge, uvode ga u red istaknutih umetnika na današnjoj grafičkoj sceni. Njegov grafički opus vezuje se za tehnike drvoreza i litografije, ali i za čistotu grafičkog jezika koja se temelji na odnosu crno-belo, dominantnoj čitljivosti i ezgaktnosti izražajnih sredstava, što su bili postulati grafičke umetnosti još u 15. veku. Interesantna je i činjenica da je u svetu tokom druge polovine 20.veka došlo do preporoda drvoreza, dok na ovim prostorima Radojev ostaje jedan od retkih umetnika koji grafičke listove realizuje u ovoj tehnici. Ono što je ovaj autor postigao u svojim grafikama (misli se na sadržajno-likovnu dimenziju i izvođačke tehnike) primer je kako tradicija opstaje danas, na početku trećeg milenijuma.
Šta je tradicija u mediju grafike? U kojoj meri ona danas utiče na savremene pojave i kakav je odnos umetnika prema njoj?
Ako je tradicija nešto što je postalo stvar navike, nešto nepromenljivo, kruto, onda sve to moram da odbacim. A da li je moj grafički rad u skladu sa onim što se prenosi iskustvom, sigurno da jeste, jer bez toga ne možemo da funkcionišemo. Umetnici koji se bave ovim poslom, pitanje je, da li su skloni da poštuju nasleđe, da ga koriste. Pre nekoliko godina ovde se govorilo kako mi imamo nasleđe, i kako ćemo graditi umetnost na nasleđu, na tradiciji, a mnogo toga postalo je veštački pokušaj spajanja. Ono što jeste nasleđe, ono je toliko prirodno prisutno da nema razloga za donošenje odluka....
Ernst Ludvig Kirhner je rekao: «Drvorez je najgrafičkija od svih grafičkih tehnika». Da li se slažete sa tim?
Savetovao bih svima, pa i sebi, da ma čega da se prihvate, da uvek operišu, da uvek prosede tako uspostave kao da će raditi drvorez. Smatram da je suština u tome da se odbaci sve što bi moglo biti suvišno, a drvorez sam po sebi takav je da eleminiše mogućnost suvišnog. U njemu je sadržana ona filozofija, koja je meni svojstvena, a to je da sve što je nepotrebno, na svaki način izbegnemo. Neke kolege su mi davno skrenule pažnju kako su moji drvorezi veoma koloristični. Obradovao sam se i od tada podržavam tezu da u ovakvom crno-belom drvorezu održavam visok stepen kolorizma...
Drvorez je u Srednjoj Evropi počeo da se koristiti oko 1440.g. Rani drvorezi predstavljaju dela popularne umetnosti, ali je nivo bio folklorno-zanatski. Sa Kranahom, Aldorferom, Direrom on dobija na kvalitetu ali gubi karakter najšireg sredstva komuniciranja, tako da od kraja 15.veka postaje dostupan samo bogatijim slojevima društva. Period stagnacije nastupio je u 17.veku, a u vremenima koja slede bakrorez potiskuje drvorez. Romantičari mu se vraćaju, ali pravu renesansu drvorez doživljava za vreme ekspresionizma. U 20. veku je prisutan, ali je u odnosu na druge tehnike potisnut. Kao posledica čega dolazi do takvih oscilacija u korišćenju drvoreza?
Čovek je trošan materijal, ide za modama koje mogu da određuju potrebe tržišta. Dolazilo je do otkrića tehnika koje su primamljivije, poput medijuma duboke štampe. Kasnije u 19. veku kada je otkrivena litografija, umetnici su se opredelili za ovaj medijum, jer omogućava jedan neposredni kontakt sa grafičkom matricom, gotovo identičan kontaktu koji se postiže sa papirom i platnom. Naravno, litografija je otuda u tom periodu bila mnogo primaljivija, nego što je jedan surovi drvorez koji u sebi ima oporost, a nikako draži koje, na prvi pogled ne nudi... Litografije sam počeo da radim 1966/67, ali tada nisam razmišljao o tome šta jedan, a šta drugi medijum u sebi ima, i šta bi to moglo biti u skladu sa mojim karakterom. Ja sam na svojim prvim litografijama pisao neke tekstove, i tek sam 1991. na izložbi drvoreza i litografija uzeo te studentske radove i izložio ih, jer sam smatrao važnim taj podatak, koji je svojom prirodom proricao svoj gest...
Dvadeseti vek je doneo nove tehnike: ofset, sito i kompjutersku štampu. Međutim, u vašem stvaralaštvu one nisu prisutne. Zašto?
Nisam se prihvatio drugih tehnika zato što su mi bile daleke, a i nisam imao prilike. Inače sam znatiželjan, i čim sam imao prilike da napustim drvorez to sam i učinio i prišao sam litografiji. Kao nastavnik studentima preporučujem da se ne ustručavaju svih onih mogućnosti koje se nude, naročito u onoj fazi kad čovek istražuje i ispituje sebe...
Često se za grafiku može čuti komentar da je konzervativna likovna disciplina, podložna zastarevanju?
Ne, nikako. Ništa ne može da bude demodirano jer stvari stoje kao dobre i loše. Sve što je dobro – za sva vremena je dobro, aktuelno i moderno. Ako umetnost preraste današnji kontekst onda je to uspela zbog svojih estetskih kriterijuma. Formalista nikada nema dosta jer jedino oni posmatraju stvari onako kako treba. Formalista nije pežorativno, već naprotiv.
Vaše viđenje umetnosti trećeg milenijuma?
Naš život je kratak i mi ne možemo sve da vidimo. Sve je već bilo i sve će ponovo biti...
(segment tribine)
Olivera Vukotić
