Pojedini radovi iz najnovije serije jesu varijacija na istu temu, uz uvek drugačiju instrumentaciju crteža, boje, svetlosti, površine, forme... Oni su prirodna evolucija davno započetog istraživanja, beleženje sopstvenih stanja i žudnja za harmonijom. Kod jednih dominira bela, kod drugih purpurna i zlatni oker. Preko njih se rasprostire slobodna igra poteza koji definišu čitav sistem nemuštog govora. Ta začuđujuća koloristička leksika kojom se, znalački vođenom četkicom, uobličava osobena tematika, ujedno predstavlja i sonorne upade hladnih tonova plave, zelene, tirkiza, toplih crvene, okera, žute ili nekog drugog izuzetno dobro nađenog akorda što uspostavlja ravnotežu sa osnovnom gamom. Tokom vremena, Danica je oslobađala gest, upotrebljavala i šire namaze paste, izvlačila u prvi plan pojedine nizove jedino njoj razumljivog jezika, sugerisala je treću dimenziju ili se zadržavala u istoj ravni. Minuciozan crtež je zamenila vehementnim potezima i pojačala ekspresivnost. Nastavljaući da gradi svoj kosmos, unutar istog ciklusa je iskoračila ka nepoznatom. Reklo bi se da kod najnovijih ostvarenja teži arhetipovima, čak i arhaičnom načinu rada. Ona kristališe opštepoznate simbole (različite krstove, spiralu, krug, trougao...) zatim slova, od kojih se ističu ona tako karakteristična ćirilična (ђ, з, п, ћ. Ф, џ, ш), takođe i detalje što aludiraju na ornamentalne, svedene i čvste strukture Đovanija Kapogosija. Isto tako, i poneki broj podseti na samo autoru znane događaje. Mnoštvo ovakvih znakova jeste nosilac apstraktnih prizora. Ali, rasnom slikaru nije dovoljan samo oblik. Svaka forma i najmanji detalji imaju i kolorističku ulogu.

Danica odlično zna simboliku i duhovnost boja kojima izražava najsuptilnija i najdramatičnija raspoloženja. Zato su one njeno najmoćnije sredstvo. Sonorne ili prigušene, usamljene na belom i skoro monohromnom fonu, sukobljene sa crnom, katkad u furioznoj promeni ritma, uvek su povezane raskošnom orkestracijom. Pigmentima, koje koristi kao osnovu, od nedavno dodaje pesak i neslikarske materijale da bi u tako dobijenu sočnu žitku masu, kao Aboridžini ili Indijanci, urezivala nemušte znakove koji dokazuju nikada ugašenu žeđ za estetičkim i neophodnost ostavljanja tragova o sebi. Zrnca i naslage paste, reljefnija faktura i brazde u njoj pojačavaju taktilne vrednosti.

U srpskom slikarstvu su decenijama dominirali neprijatni motivi, raspadnuta tela i ostalo što nas suočava sa ružnijom stranom egzistencije i posrnućima civilizacije. Danica se nije odrekla uverenja da je umetnost utočište od zla i svega destruktivnog, da je superiornost nepristajanja i večna težnja za smislom bivstvovanja, za lepim i humanim, za radošću i panteističkim doživljajem sveta. Zato njeno stvaralaštvo ne možemo da vežemo ni za kakve pokrete ili smerove naše savremene umetnosti. Ona je uspela da dostigne samosvojan izraz koji korespondira sa vremenom, iako se opire olakom prihvatanju aktuelnih trendova. Sasvim je sigurno da produžava tokove apstrakcije i, donekle, usamljene pojave letrizma kod nas. Naizgled nezainteresovana za magistralne pravce, za koje se nekada ispostavi da su reke ponornice, dosledno, artikulisano i krajnje kultivisano je gradila svoj opus i obezbedila mu visoko mesto u našoj umetnosti.

Ljubica Miljković
(tekst za katalog izložbe VELIKI ZNAK, iz ciklusa Zapisi, Galerija ULUS, Beograd, 2008. godina)

Te zakonitosti Basta koristi od samog početka. Njene slike sasvim okupiraju vasceli prostor. Nemaju dimenzije, iako su određene santimetrima, metrima, kilometrima...poznatim merama kojima se premeravaju prostori. Nisu to njeni prostori pošto slikama premerava osećanja i ljubav. Ako se za osećanja i može tvrditi da su ograničena - ljubav to nije. Bezgranična je bilo u kom pravcu da ide.

Sa delom Danice Baste sreo sam se na samom početku njene umetničke karijere na izložbi u galeriji Kolarčeve zadužbine 1978. godine, dve godine pre završetka poslediplomskih studija. Jasno mi je bilo da se pojavio mlad i talentovan autor. Tokom dve decenije bilo je dosta promena, ali je rukopis ostajao isti, bez obzira na poetiku i sredstva koja je koristila. Mogu da tvrdim da je oduvek znala šta hoće, i to šta znala je i kako da saopšti. Nepune dve godine kasnije, povodom magistarske izložbe u galeriji Doma kulture „Studentski grad“ nehotice sam prikazom izložbe povredio mladog umetnika. Basti se činilo da potcenjujem prodore koje je, intuitivno, osećala da je načinila od počeka studija do tog momenta. Moje mišljenje je bilo kritički ogoljeno: treba mladom umetniku, koji poseduje izuzetan dar to saopštiti, ali  mu ukazati na činjenicu, ukoliko postoji, da je primetan dug prema školi, profesoru...Teško mi je da procenim da li je to tada saopteno malo nesmotreno, pa je samim tim dobilo neki drugi, neželjeni, zvuk, zvuk koji sam prečuo.

Svih ovih godina Basta sebi postavlja teške zadatke, koji se ogledaju u težnji ka stvaranju slika u ciklusima. Kada se jedan koncept iscrpi, ili prestane da bude izazov pojavi se nešto novo koje i nije novo, nešto što je obitavalo u njenoj slikakrskoj duši ali nije izbijalo na površinu. Treba naglasiti da je njeno delo otvoreno i da se, možda i nesvesno, nešto „odigra“ u slici i da kasnijim promišljanjem to „nesvesno“ postaje klica novog razmišljanja, novog istraživanja i novog pristupa. Grubo rečeno iz jednog dela organski nastaje drugo.

Iako je slika sama po sebi znak unutar nje same, Basta neguje poseban sistem znakova u ciklusu KRSTOVA u kome izranja strogost i u kome dominira crna osnova razbijena jakim kolorističkim akcentima čiste crvene, žute i zlatne boje. VITRAŽI se organski nadovezuju i sagorevanjem u autoru kondenzuju se u ZAPISIMA kada pridodaje zlatnu da bi belu uvela na kraju, kao krešendo. Poslednje decenija prošlog veka u njenu inače tematski teskobnu sliku prodire veselost. Jednom prilikom mi je rekla da slika sada za nju predstavlja radost stvaranja  i želju da taj vatromet boje oseti i gledalac.

Slike se ne „dodiruju“ ali kao da se neka ne obraća samo njenom pogledu već počinje da raspolaže čitavim njenim bićem. Njena dela su „bremenita» tako da nepotpunih utisaka nema.

Činjenice ne prodiru u svet u kome živimo. Okruženi poluvekovnim lažnim snom, čija je java laž i u kojoj su činjenice nepotrebne pa samim tim i nepoželjne. U takvom vremenu teško je živeti. Takvo vreme nameće teskobu, bekstvo, strah. Već saznanje da prostim verbalnim zahvatom „To nije tačno“ moćnici poništavaju čitave svetove, čitave univerzume razmišljanja. Tada se Danica Basta upitala – šta dalje ? Šta u svetu u kome činjenice ne odražavaju stvarnu sliku već se istina kroji više po osećanju neke nestvarne pravde ? Stotine mladih života izgubljenih u bezrazložnim operacijama onih koji su se nametnuli kao moćnici polako postaju prost broj izgubljenih i pomrlih. Razbijanje tog sna-laže teško ide ili prelazi u drugi. Strasti koje nas opsedaju više niko stvarno i ne oseća. Basta se kloni toga iza svojih roletni i kroz PROZOR gleda spoljni svet sakrivena od pogleda. Posmatra mlade ptiće kako stasavaju za sledeće proleće i gradi im, samo za kratko, GNEZDA-MIMIKRIJE. Ovo Basta opravdava jednom svojom zabeleškom iz 1992. godine:

„U mojim poslednjim slikama prisutno je nešto (ili bar ponešto) od onoga što je pratilo moj uzaludni napor da se jedna „izgubljena duša“ prilagodi ili otme iznenadno iskrslim prevelikim naporima i zahtevima života. Boje tragičnog raspoloženja, sa dominantnim osećanjem nekog kraja, trebalo je zameniti nekim drugim bojama, da bi se moglo bar kako-tako opstati“. Ta „skrivenost“, to „povlačenje“ izaziva u ovom umetniku snažna osećanja koja nesebično pruža. U vremenima koja su bila manje tmurna šetala je ona KROZ SLIKU I SVOJIM LIKOM, prolazila kroz FAJRONTE, da bi GLEDALA GLEDAJUĆE. Stigla je do ZAPISA, u koje se mogu svrstati KRSTOVI, VITRAŽI i NOTNI SISTEMI-SIMFONIJE. I tu se, u ZAPISIMA, zadržala, ali samo po nazivu. Od KRSTOVA do VITRAŽA i SIMFONIJA, a može i obrnuto, veliki su skokovi. I, tako znakom koji podseća na neko izgubljeno pismo, na važan zapis iz davnih vrmena, Basta stiže do kraja, do onog kraja koji je prisutan na ovoj izložbi. Može se čitati na različite načine i svaki je pravi.

Vasilije B. Sujić
(tekst za katalog izložbe ZAPISI, Salon MSU Beograd, 2001. godina)