FRANCIS BACON, 2001, 100x70cm, akvatinta, bakropis
|
ROBERT DE NIRO, 2002, 100x70cm, akvatinta, bakropis
|
RADMILA KRSTIĆ, 2002, 70x100cm, akvatinta, bakropis
|
DOBROSAV KRSTIĆ, 2002, 70x100cm, akvatinta, bakropis |
|
NOVOSTI, utorak, 14. oktobar 2008.Piše: Vasilije B. Sujić
PRE I POSLE
Velizar Krstić u galeriji «107»
U Zemunskoj galeriji «107» predstavio se Velizar Krstić sa najnovijim slikama iz ciklusa «Pre i posle», nastalim prošle i ove godine. Može se reći da se u ovom stvaralaštvu ništa ne menja i, uporedo sa tim, sve se stalno menja. Šema po kojoj se kreću njegova likovna istraživanja je zgusnuta i problem koji postavi razrađuje do tačke na kojoj se ne kida veza sa prethodnim traganjima. To čini da je ovo slikarstvo istovremeno zatvoreno i širom otvoreno za nove prodore. Težište samostalne izložbe 2006. godine bilo je okrenuto ka ukazivanju na pogubnost sistema globalizacije koji teži ka uništenju individualnosti. Danas je svima jasno da globalizacija na svim meridijanima promoviše iste vrednosti, da briše sva osobena svojstva a time briše i osnovno obeležje prirode koje se ogleda u raznovrsnosti što predstavlja i bitnu osobinu umetnosti. Proces koji je Krstić tada naznačio sada dopunjuje drugim koji ukazuje da se u svakodnevnom životu sve odvija «pre» ili «posle» a njima je granica «sada». Čitavi milenijumi, čitavi svetovi se odvijaju između tih naoko nevažnih odrednica. Na njegovim slikama one dobijaju važnost i to onu koja im, po njegovom osećanju, pripada. Ciklus je započeo slikama koje je podelio na niz kaseta, što je i ranije bilo prisutno u njegovim radovima i u njih uneo likove koji su bili odrednica za «pre», i doživljenu metamorfozu koja označava «posle». One su ujedno i veza sa prethodnim ciklusima na kojima su portret i figura bili nosioci događaja. Zajedničko u čitavom opusu ovog umetnika je bogata koloristička pasta svedena na tamniji tonalitet. Ulje «Trešnje 59», nastalo ove godine, naglašava vezu između dva poslednja ciklusa: tematski vezano za prethodno interesovanje ovom prilikom nosi u sebi odrednicu «pre», naglašavajući vezu sa svim ostalim njegovim istraživanjima. Ono istovremeno pomera Krstićevu poetiku, uvek snažno izražene ekspresivne crte ka umirenom poetskom realizmu. Ovako izražena dihotomija prisutna je i u drugim delima, koja se kreću od već spomenutih kasetiranih platana ka slikama na kojima je sprovedeno gomilanje predmeta koji na taj način dobijaju nova svojstva.
|
Književni list, 1. decembar 2008.
Piše: Aleksandra Grubor
Primeti moje telo
(povodom izložbe Velizara Krstića «Pre i posle» u Galeriji 107 u Zemunu)
Prošlo je dvadeset godina otkako nam je Leonard Koen, u jednoj od svojih najčuvenijih pesama, preneo, doslovno na uvo, svoje proročke misli o budućnosti naše civilizacije, konzumentskog društva koje, jednostavno, uz pomoć medija, onečovečuje svaku jedinku, rekavši kako «najbogatiji imaju svoje TV kanale, u spavaćim sobama onih siromašnih», a mi još uvek nismo shvatili da smo dopustili da masovna kultura pređe sa nama na «ti». I zato nam je teško da razradimo strategiju kako da se od toga sakrijemo.
Nama svima dobro poznati fenomen «pre i posle», kojim se Velizar Krstić na ovoj izložbi uljanih slika bavi, uklapa se u njegov, samo njemu svojstven «angažman», začet još u vreme kada je radio svoje, za to vreme po izrazu smele, Van Gogove modifikovane, propuštene kroz ličnu prizmu, a oni su delovali kao relikti neke prošlosti u kojoj su ljudi jedni od drugih pravili čudovišta. Van Goga je «samlela» njegova različitost, posebnost. Nas bi mogla da samelje naša lakomislenost, nekakvi «crveni tepisi» i industrija lepote koja proizvodi Frankenštajne koji nas posmatraju sa velikih formata na ovoj izložbi.
Slike Velizara Krstića jesu, i ovde, podeljene na segmente, i svaki od njih nam urla u lice, bio to plastičnom operacijom iskasapljen torzo neke žene, ili čitavi nizovi sladoleda i slatkiša veštačkog izgleda koji kao da, danas, nemaju alternativu. Ako alternativa nije ono što se prodaje kao «organski proizvod», a mi se za njega hvatamo kao davljenik za slamku.
Na svojoj prethodnoj izložbi, u Galeriji ULUS-a, koja je tada nosila naziv «Tržnica», Velizar Krstić je izložio, između ostalog, i skulpture-makete tih kolača, kojima je suprostavio verističke prikaze, portrete maslinki, jagoda, trešanja, koje su, zahvaljujući njemu, postale bića sa identiteom. Posebno taktilna i posebno privlačna.
Na izložbi «Pre i posle», pak, umetnik nas upozorava kako je poslednji trenutak da se prenemo. Nudi nam, u sprezi sa džinovskim tortama, veliki tamni hamburger, kao ikonu tog novog života udaljenog od prirode, ali i od svakog stvarnog smisla i cilja.
Jednom rečju, Velizar Krstić nije nikakav larpurlartista. On ne zatvara oči pred svetom. Njegov već klasični slikarski postupak, njegova «čupava» pasta, prepoznatljiva tekstura. Gotovo da proizvodi utisak plitkog reljefa – slike iskoračuju u galerijski prostor.
Podsetimo se zato, pred njima, na trenutak, jednog segmenta iz čudesne Encensbergerove Tužbalice nad jabukom: «...ona jabuka tamo/to je Zemlja/lepa planeta/na kojoj su bile jabuke/i oni su ih jeli». Da bismo, na koncu, zaključili da nam možda nije potreban nikakav veštački estetski preobražaj, niti je nužno da mučimo svoje telo kako bi ga neko primetio. Nemojmo da primećujemo naša tela, poručuje Velizar Krstić. Bilo bi strašno da se na to oglušimo.
|
|
ŠLJIVE, 2008, 160x150cm, ulje na platnu
|
PRE I POSLE VII, 2008, 100x81cm, ulje na platnu
|
SVEDOCI, 2007, 140x124cm, ulje na platnu
|
|
